Killers of The Flower Moon (2023)
I pred nama je Skorsezeovo novo filmsko ostvaranje, reviozionistički vestern koji nam predočava veliki istorijski zločin načinjen nad Osadži indijanskim plemenom.
Kao što to uvek biva, Skorseze bira da prikaže jasne teme koje su ga inspirisale decenijama, neizbežna moć za kojom pojedinci žude i novac koji im daje široko otvorene ruke da čine šta god im volja dozvoli.
Uvek me je fasciniralo kako je uspešno mogao da prikaže kako ljudskost ubrzo može da nestane od ta dva faktora, a na scenu stupi svirepost I proračunatost, koja su ipak I dalje veći užas od bilo kakvih karakondžula sa velikog platna. Jer nema goreg zla od čoveka spremnog da naudi bližnjem svom, po cenu uspeha I zarade.
Bazirano po knjizi istog imena, pisca Dejvida Grana, u epskih tri i po sata trajanja, Skorseze je uspešno istkao ovaj triler, I odao počast žrtvama. Skorseze je scenaristčki deo podelio sa Erik Rotom, I uspeli su dosta toga iz knjige da prenesu (koja je baziirana po isečcima iz novina I raznih sudskih zapisa I oficijelne istrage koju je sproveo FBI), I možda što je najbitnije dali su adaptaciji daju svoj lični pečat. Dok se knjiga bavi misterijom, ko I zašto sistematski upokojava Osadži pleme, ovde oni otvoreno prikazuju kako se to dešava od samog početka. Zlo je na otvorenom I sveprisutno u belom čoveku, koji sve promatra kroz čist profit, u prevodu Dobrodošli u Ameriku, zemlju slobodnih I raznih mogućnosti! I to dodaje sasvim drugačij kontrast, umesto da lovimo I razrešimo misteriju, utoliko je efektivnije što vidimo izvršioce zlodela, I njihove nesvesne žrtve I kako to sve emotivno utiče na jednu zajednicu. Pametan potez, I pokazatelj da čak I pod stare dane, Skorseze ume da iznenadi.
Oduvek smo bili naviknuti da vesterni imaju binarnu postavku, kaubojci su dobri momci, osim par odevenih u crno, I naravno da su Indijanci svirepi divljaci. Dobro je videti I drugu stranu priče jer ponekada je istina mnogo gora od šarenih laža koje nam je Holivud servirao tokom decenija. Na prste ruke, ne mogu da nabrojim filmove gde su Indijanci dobili priče iz njihove perspektive.
1919 godina, Ernest Berkhart (Leonardo Dikaprio) se vraća iz Prvog svetskog rata I odlazi da radi na farmi svojeg ujaka I zamenika šerifa Vilijama Kralja Hejla (Robert Deniro) na kojoj je I njegov mlađi brat Bajron. (Skot Šeperd) Oni tu istu zemlju dele sa Osadži narodom koji je došao u posed velikog bogatstva putem nafte, ali naravno čak I kada imau delić sreće I bogatstva, to je sve učinjeno pod patronatom belog čoveka, koji im određuje koliko novca mogu da raspolažu I koriste. Uz sve to, dešavaju se razne smrti Osadži naroda.
Leonardo Dikaprio ima solidan performans kao priglupi Ernest, teško je odglumeti tipa koji nije najpametnije jaje u kokošinjcu, ali opet ima nešto u tintari. Malo sam se zasitio samo Leonardovih grimasa, oklembešene usne I obrve su bile iskorišćene toliko puta do sada da bih više cenio da se malo manuo toga.
Deniro je bio na visini zadatka, posle uspavanog Irca, ovde imamo priliku da vidimo jedan ambivalentan lik, Hejl je istovremeno stub društva, dobročinitelj I blag I dopadljiv čovek, a opet sa druge strane najsvirepiji kasapin. Zanimljivo je videti kako sa guštom balansira između ova dva, I kako odaje uverljiv utisak, ali najbolji su trenuci kada maltene počne da preglumljuje I proždire sve na ekranu I oko sebe.
Lili Gladston, ne znam ko je ova devojka, prvi put sam čuo za nju kada je film najavljen I izašla ona famozna slika koja nas je gonila sve ovo vreme do izlaska prvih trejlera, ali njena Moli Berkhart je srce I duša ovog filma. Retkost je danas naići na glumicu koja može toliko toga da prikaže sa svojim izrazima lica, I sa toliko malo reči. Da istovremeno bude dostojanstvena I jaka kroz čitav film u kojoj njen lik prolazi najgore, a opet da nosi svu tugu I nepravde za svoj narod sa takvom čistoćom. Neverovatan performans i jedva čekam da je vidim u drugim naslovima I nadam se da će se ovime probiti u orbitu.
Ono što film itekako izdvaja od ostalih je naravno, ono što Skorseze najbolje radi, a to je postavka sporednih likova. Verujte mi na reč, ovde ih ima previše, I skoro dao maksimalnog od sebe od uloge koja im je ponuđena, svaka je vredna pojavljivanja, makar i na nekolicinu minuta. Videćete tu dosta saradnika Braće Koen, ujedno ima dosta I muzičara iz kantri miljea, izdvojio bih neverovatnog Džejson Isbela koji je delio poprilično jake scene sa Dikapriovim likom.
Montaža je poverena njegovoj vernoj saradnici Telmi Šunmejker, iako je film predugačak učestalo se dešavalo da imam osećaj kao da čitam knjigu, jer se često dešava da vidimo više dešavanja, koja se čak I ne spominju da bi imali jači kontekst, I naravno sve je to dosta urađeno drugačije od klasičnih filmova, ima taj šmek sedamdesetih godina. Tome je naravno doprinela i neverovatna fotografija Rodrigo Prijetoa, koji je koristio specijalno napravljene kamere koje su pokušale da oponašju to razdoblje, morali su specijalno za njega da naprave sočiva da bi mogli da ih koriste sa današnjom tehnologijom. Fotografija je bogata, od velikih prerija, prikaza gradića, ili raznih Indijanskih običaja, I toplih boja, imaćete osećaj da ste u tom dobu.
Svakako ne treba zaboraviti i Džeka Fiska, koji je radio scenografiju, ne treba da spominjem da je to jedan od Dejvid Linčovih-Terens Malikovih regularnih saradnika, I njegove tvorevine, oživljavaju to razdbolje. To se može videti po silnim detaljima kako izgledaju kuće, prodavnice I lokali na kojima se nalaze, I doprinose velikoj imerziji koja se ne viđa često kod velikih filmova današnjice.
Robi Robertson je napravio njegovu bluz verziju muzike za film, koja nije nametljiva, ali kada se pokrenu razne emocije, udara jako I na svaku pravu notu.
Sve ovo dovodi do kraja, pa ako ovo sve valja, šta ne valja? Malo je nezahvalno reći da je trajanje problem, čini mi se da je Skorseze jedan od onih režisera koji sebi mogu da dozvole da im film traje I preko tri sata, ali ćete uvek dobiti nešto autentično zauzvrat. Čak iako ima meandriranja. Posle završetka sam imao osećaj da je trebalo kratiti razne scene, pogotovo one koje su nam prikazivale događaje koji su ispričani već, ali onda sam se uhvatio kako razmišljam da su itekako efektivne. Osim možda par flešbeka gde zbog Američke publike moraju da prikažu već odigrane scene, to je trebalo kratiti, nije problem u trajanju.
Što se samog scenarija tiče, smatram da je odnos između Ernesta I Kralja, i njihovog odnosa mogao da bude bolji, I nekako ne mogu da se otmem utisku da to proizilazi najviše iz Dikapriove glume. I epilog pred sam kraj filma mi je bio nekako nametnut, možda sam bio samo umoran, ali da nam nisu ukazali kako se šta završilo I završili ga kako je inače završeno, ne bi smetalo. I voleo bih naravno da smo dobili više uvida u same likove Osadži indijanaca, ko zna možda ovo natera nekog da se pozabavi time.
Mislim da će ovaj film, kao I prethodni da podeli dosta publike, svi će se žaliti na trajanje. Ali mu trebaju dati priliku, esencijalno je ovo jedan ljudski film nabujan raznim temama I idejama koje se I danas mogu koristiti u modernom dobu u kojem živimo.
7 najjača, ali mislim da kroz buduća gledanja, može da dođe do 8. Svakako dok nam je gospodin Skorseze živ, samo neka pravi filmove I radi ono što voli.
P.S. Jako je sladak omaž mlađem kolegi Ari Asteru.
