Diamond Men (2000)
Na ovaj film sam sam sasvim slučajno naleteo na torrentim i nisam bio upućen u njegovo postojanje pre, jedino me privuklo to što je Robert Foster (Jackie Brown) imao glavnu ulogu i bio producent.
Moram priznati da o čovekovom radu znam jako malo, da nije bilo Tarantina i Jackie Brown i njegove fenomenalne uloge verovatno ne bih ni znao za njega.
I rekoh sebi, jesto malo ta 2000-ta problematična godina, dosta je polovičnih i neuspelih filmova izašlo u to vreme i više se nalaze ćorci, međutim sama premisa mi je delovalo kao nešto interesantno što nisam pre imao prilike da vidim u filmovima.
Sinopsis: Eddie (Foster) je vremešni, ali iskusni, putujući prodavac dijamanata, dobija srčani udar i pošto njegova kompanija biva otkupljena od velikog korporativnog konglomerata, žele da mu uruče otkaz iako im je donosio zaradu i poznanstva. Da bi produžio svoj radni vek u firmi, daju mu da obučava Bobby-a (Donnie Wahlberg) mladog i nakurčenog tipa koji treba da nauči poslu.
I mogu vam reći da se skoro nisam toliko iznenadio filmom. Iako mi je isprva delovao kao klasičan film za ubijanje vremena, ubrzo se pokazalo da je nešto više i kao u slučaju Pig, dobro je da i dalje postoje filmovi koji se bave našim egzistencijalističkim pitanjima koije nas muče noću.
Robert Foster je glumčina, eto odmah da to sklonim sa puta, iako sam čoveka video u svega tri naslova (Jackie Brown, Breaking Bad i Wolf Of Snow Hollow) neverovatno mi je da on odiše tom smirenošću i delimičnom tugom i stavom da nema preseravanja sa njim i ujedno retko se viđaju stoički likovi poput njegovih.
On nosi čitav film, i naravno imamo par boomer instanci gde bez starca i dalje nema udarca, i to mi je pomalo smešno pogotovo iz današnje perspektive, ali odnos starog i mlađanog tipa koji ulazi u sve to jeste već viđenja priča, međutim gluma je toliko dobra da uzdiže sam materijal iznad. Čak i Donnie Wahlberg koji kreće kao klasičan davež i nezainteresovani mulac, dobija na karakteru i postaje simpatičan.
Ono što sam već spomenuo je u vezi postavljanja samih pitanja koja nas more, život brzo prolazi u današnje vreme i šta čoveku ostaje na kraju puta kada ostane sam i bez ikoga, eto čak i skoro bez posla? Šta činiti u takvim situacijama, prepustiti se čamotinji ili naći ipak izlaz u tim malim stvarima kojima i mladost može da doprinese?
Sa te strane ovo je jedno malo scenarističko blago i sadrži dosta bogatih momenata koji nam danas sve više fale, jer da se ne lažemo emocije su skupa valuta, i lako se Holivud razbacuje sa njima, ali ne na pravi način.
Ujedno mi je intrigantno što film prikazuje kako u suštini posluju ti putujući prodavci dijamanata, šta ih sve vreba na tim putevima i kako prave klijentelu. Iako ovo deluje iz ove vizure anahronistički, čak i za 2000 godinu, verujem da i dalje postoje. Da nisam znao godinu u kojoj je snimljen, mogao sam da pretpostavim da je iz recimo 80-tih godina.
Ima čak i neočekivanih obrta jer sve vreme film navodi da ćemo gledati jedan klasičan road movie sa mešavinom drame i komedije o građenju prijateljstva. Priznajem pri kraju malo splasne kvalitet, i zašećere ga, ali za ovakv izgubljen dragulj nekako mogu i da mu progledam kroz prste.
Posle ovog filma definitivno ću istražiti i ostatak opusa Robert-a Foster-a, verujem da će se tu iznedriti još dobrih uloga.
Jaka 8.