Jorgovani su zabavan film, i to je najveći uspeh filma i kompliment koji mogu da im podarim.
Dok sam sedeo u solidno popunjenoj sali, ljudi su se od samog starta smejali i kikotali na razne reference iz naše tv-filmske istorije i neka baš najopštija mesta koja zalaze u meta reference, koje su površne i šteta je što se nije zašlo dublje i promišljenije sa istima.
Osim referenci na trenutno poznate serije i karijere glavnih glumaca (Bosiljčić, Mićalović), i salve psovki, koje bih voleo da budu što manje prisutne u našim filmovima jer mi je već izlizan takav stil humora, nekako ne mogu da se otmem utisku da su se Siniša (režiser) i David (scenarista, i kameo uloga pijaniste) hteli da naprave film koji će dovoljno biti zabavan publici i izmamiti smeh, ali da je ipak bitnije da to bude njihovo čeljade, i da bude baš onakav film kakav su želeli, samo za njih dvojicu.
To se oseća u raznim instancama gde humor preovladava, uglavnom duvački, i scenario i razvoj likova umeju da propate, jer da su se više bavili međuljudskim odnosima imali bi daleko bolji film, i da su imali mnogo veći budžet kao što nisu, i da su zagrebali još dublje u vezi razvoja određenih situacija, sada bi možda čak imali i kultan i mnogo ozbiljniji i bolji film. No vreme će pokazati da li će Jorgovani privoleti našu publiku i da li će ući u panteon "kultnih komedija" i hoće li se citirati. (Psovke sigurno hoće)
O čemu su Jorgovani? Katarina ( Mićalović) i Igor (Bosiljčić) su uspešni glumački par koji pleni pažnju publike i kolega iz industrije. Na veče njihovog najvećeg uspeha, kada njihova serija osvoji sve nagrade odlaze na kućnu žurku producenta. (Mima Karadžić)
Publika postaje grupa voajera i ima uvid kako čitava filmska ekipa-industrija (ne) funkcioniše u svim svojim dobrim i lošim momentima. U svemu tome imate jako evidentne komentare na našu filmsku industriju i kako je teško napraviti bilo šta da nije pod partijskom palicom ili ulizivanjem sa određenim klikama i kako nije sve uvek tako crno i belo u tim međuljudskim odnosima.
U suštini ovo je Usekovanje drugi deo, sve što su scenarista i režiser primenili u svojem dugomentražnom prvencu, nategnuti odnosi između likova, krupni kadrovi namučenih faca, i neprijatni momenti koji osciliraju od zabavnih do prosečnih, ovde je to sve utegnutije pre svega što je proizašlo izborom boljih glumaca i glumica, koji čak i sa stereotipnim ulogama mogu da iznesu sve na svojim plečima. Pripomaže i to što se bavimo ipak industrijom koja nije toliko bila predstavljena na filmu ili serijama kod nas, pa se i zbog toga čini kao dašak osveženja.
Što se glumaca tiče, mogu da potvrdim da Mićalovićka i Bosiljčić imaju dobru hemiju, kada se setim gledanja Ranjenog Orla i njihove glume u toj seriji, prolaze me neprijatni žmarci po sivim ganglijama. Iako je taj neizdrž momenat hoće li ili neće popraviti svoje odnose do te mere preiskorićen, osećala se mala doza neizvesnosti. I pride imaju jako efektivne rečenice, pogotovo Katarina (Mićalovićka) u jednom krucijalnom sučeljavanju sa Igorom (Bosiljčić), i parafraziraću: "Ti ni ne vidiš kakve prijatelje imaš. Svi oni žele da me jebu, a ja to nisam htela. E pa sada mi se jebe!"
Ili kako Igor (Bosiljčić) ispada jedan poprilično patetičan i uobražen tip, mislim da su mogli to još jače da pojačaju i da malo pređu granice dobrog ukusa, iako ima par scena koje su poprilično blage i suzdržane.
Što se ostatka ekipe tiče, Karadžić dobar kao svinjska glava od producenta, i ako ste ikada radili u industriji zabave, takve glave se na svakom čošku mogu sresti. Malo mi je bilo bespotrebno što su hteli dodatno da ga humanizuju sa time što ima sina koji je da kažem neka referenca na Sam u kući, i čitav taj podzaplet mi je bio bespotreban. Ali onda ne bi imali Okanovića u grotesknoj ulozi gde se beči i kmeči.
Odlično su prikazali nategnut odnos između režisera (Kičič, čovek se pretvorio u teškog primata u par scena, i koliko god volim da vidim dobro majmunisanje, voleo bih tako isto da je bilo nešto sa više stila i mesa) i scenariste (Čemerikić, klasičan duvač, i moguće devica, ali talentovan, zar nisu svi umetnici takvi?) i njihov način komunikacije tokom čitavog filma bi bila jedna dobra serijska epizoda.
Što se same režije tiče, mislim da je napravljen propust da se bolje sprovedu sami glumci, i da se više pazilo na to da se ne vidi da je budžet jako mali, i to što nisu mogli da se suzdrže od raznih forica koje malo pri kraju ipak postanu passe.
Ono što zaista želim Cvetiću i Jakovljeviću jeste da sa sledećim filmom budu baždareni sa većim budžetom, da ponekada poslušaju producenta ili nekog kolegu kad im kažu da neke scene mogu da krate ili još bolje da promisle ako je nešto već viđeno kako da to dignu na sledeći nivo, i da ne misle da je publika na ovim prostorima toliko prosta.
Kada se to desi, videćete praviće odlične filmove. Jorgovani su i dalje u bioskopu i toplo preporučujem da se ode na grupno gledanje sa ekipom.
Jaka 6 aka sviđa mi se film.
Jorgovani Letterboxd
