• Dragi članovi, prochitajte OVU vest u vezi nove teme!
  • Molimo vas sve da pročitate PRAVILA FORUMA i da se istih pridržavate.
  • Secret Level Discord server je LIVE! Za više informacija kliknite OVDE

Movie TV Ex-Yu filmovi i serije



Omnibus stil filmova se ustalio kao popularan u našoj kinematografiji, uvek se tu desi da se iz istih iznedre novi talenti i da priče u kraćoj form budu zanimljivije izvedene ideje nego li u celovečernjim filmovima.

Luka Bursać (režiser, scenarista) je odlučio da koncipira svoj novi dugometražni film Videoteka u tom stilu. Inicijalno je projekat trebao da ima još gostujućih režisera i koji bi na taj način dali svoje lične pečate na sve priče, ali to se izjalovilo i kompletan film je spao na njegova pleća. Napomenuo bih da sam gledao directors cut verziju u Tuckwoodu koja traje dva sata. Obična verzija koja se daje u još nekoliko bioskopa traje 92 minuta.

Sinopsis: Posle neuspele pljačke pošte i bega od policije, lopov (Đorđe Kadijević, ne mešati sa našim kultnim režiserom, ovo je omladinac!) biva zarobljen u napuštenom video klubu, i da bi izgurao noć, krati vreme gledajući tri žanrovski šarenolika filma.

Hajde da krenem sa onim što se ističe i donekle valja u ovom omnibusu, a to je tehnika, i naravno stil.

Bursać je sa svojim kinematografom Lazarom Bogdanovićem (pogledajte spot Glaciers od benda Hashima, malo remek delo što se tiče fotografije, a i režije) napravio četiri priče, i svaka je imala drugačiji pristup snimanju i tehnikama koje su koristli da bi prikazali razdoblja iz kojih su proizašli.

Glavna priča koristi novobeogradske blokove u već jednom ustaljenom prikazu, dok je natopljen crveno plavim neonom i beton život izbija na nos, da više liči parodiji. Dosta se koristi slow motion tehnika kao u reklamama-spotovima i vide se direktni uticaji popularnog sadržaja iz novije dekade. Tu je donekle sve sigurno, pa najmanje izaziva iznenađenja. Kada uđemo u video klub osetni su i giallo uticaji, zbog ponovno prekomernog korišćenja boja i raznih neobičnih kadrova.

Postoje tri filma, i svaki je žanrovski. Parafraziraću nazive jer su brzo preleteli:

Balan – Pratimo putnika (Bogdan Farcas) koji gubi sve u ledenim pustahijama, ali biva spašen od strane starca (Miodrag Trifunov) i njegove slepe kćeri. (Anđelka Petrović)

Ovo je direktan omaž raznim sword and sorcery filmovima i Heavy Metal časopisu. To je bio i segment sa najmanjim budžetom, ali je ovde iskorišćeno sve u njihovoj moći kroz kadrove i montažu da to prikriju. Tematski mi je i najčudniji film od svih ponuđenih i bilo mi je teško da ga povežem sa glavnim narativom, jer preostali filmovi se nadovezuju na glavnu priču.

Dubai - Sale (Relja Popović) je mladi Beograđanin koji mašta o uspehu, novcu i raznim devojkama. Iako već ima dobar život, ima devojku (Miona Marković), bavi se sportom i radi u šavarma lokalu brze hrane, apetit za nečim većim dovešće ga u dodir sa kontroverznim biznismenom Petrom Rackovićem (David Tasić) i dobiće ono što je želeo, ili možda i ne?

Opet se vraćamo na tu klasičnu beton priču sa očekivanim paranormalnim obrtom, koja više ima ono staro naravoučenije, pazi šta poželiš možda ti se i ostvari. Zanimljivo mi je kako Bursać sve te muskulaturne tipove koji su mu igrali u filmovima, zahvata kroz čist homoerotski pogled, iako su žene uvek prisutne. Što se tiče glume, Relja Popović je solidan, dobro je izneo Saleta i vidi se da je sproveden da ne odašilje svoj lični vajb koji je izgradio u muzičkoj karijeri. Ali ponovo mnogo zahtevniju ulogu je imao njegov stariji kolega David Tasić. Veliki plus što su korišćene razne trenutne popularne pesme, i korišćenje čoška preko puta KC grada i par bogatih lokacija. Sve to daje beogradski šmek.

Proročanstva Kuprešovih – U Majdanpeku se dešavaju grozna ubistva i ubica je na slobodi. Manuel (Igor Benčina) je pandur koji deluje kao da je izmešten iz svoje stvarnosti. Ima težak slučaj, nije dugo bio intiman sa ženom koja je trudna, a povremeno gleda požudno komšijnu maloletnu kćerku. (Tamara Isailović)

Ovaj segment je ujedno i najbolji, i kao da je vrištao da se pretovri u celovečernji film jer bi od preostale dve ponuđene filmske priče, možda i najviše zaintrigirao gladnu publiku za dobrim trilerima, i antiherojima.

Odlično je da je i Majdanpek dobio svoj prikaz na filmu, i da su uhvatili osećaj malog mesta i lokalnih ljudi. Na to sve pridodaje poprilično tenzična i teskobna atmosfera, i ujedno neprijatni osećaj glavnog lika koji se vidno lomi da u njemu preovlada sabran čovek ili možda pak zver?
Benčina se transformisao u svojeg lika. Tvrda faca, ali svakog momenta možda eksplodira od besa, a opet sa druge razbije se i potekne mu hiljade suza niz obraze. I generalno on ima odličnu glavu i jaku bradu, i trebalo bi više glavnih uloga da mu podare, još od Tome, njegov Doktor mi bio najbolji deo tog filma.

Imamo Cvijanovića koji glumi Dušana Kupreša, Manuelovog komšiju, koji iako ima malo vremena u ovom segmentu, nije ostavio dobar utisak, previše je to Cvijanović, a ne lik kojeg treba da igra. Postoji jedna scena u kojoj on i Alisa Lacko, glume jednu od teskobnijih u filmu, i ona uspeva da iznese tu emociju, da bude uverljiva i da počisti patos sa Cvijanovićem.

Tamara Isailović koja glumi Kupreševu maloletnu kćerku je ovde imala izazovnu ulogu, igrati arhetip Lolite, i to posle preneti na jednu od erotski nabujalih scena koja je mogla da bude jako neukusna, ali su kroz montažu rešili neprijatni element.

Kada se završio film, osećao sam se kao da je ovo sve bilo samo nabacano. Sve prikazane priče i teme kojima se bave, ne čini zlo drugima, ne poželi ono što drugi poseduju i ne prepuštaj se požudi su pojednostavljeni, kao da nije verovao publici da može sama da donese zaključke. Ujedno svi filmovi da su dramski razrađeniji, mogli su komotno da budu i celovečernji filmovi.

Ono što bih voleo da vidim više u budućnosti je scenaristička zrelost kod Luke, ili još bolje da nađe kompetentnijeg scenaristu koji bi mogao da se ustali sa njegovim stilom i estetikom. Ovako ostaje samo stil bez supstance.

4/10

Videoteka Letterboxd
 
Afterparti (2017)



Dugometražni prvenac Luke Bursaća pokušava da nam dočara, radost i propast urbanog života Novog Beograda. I ne uspeva u tome jer nema konkretnu narativnu nit, već deluje kao spoj kratkih filmova-epizoda iz života nekolicine likova koji obitavaju u klubu Line. (lajna, kapirate, povuci lajnu na afterpartiju, ajme!)

Šanker Mare (Rade Ćosić), izbacivač Kinez (Nikola Šurbanović) i hostesa Tića (Jana Milosavljević) rade u Lajni, i mogli su da budu zanimljivi likovi, da su imali svoj razvojni put tokom filma, međutim do toga ne dolazi i sve se svodi na razne epizode gde se na kašičicu prikazuju želja da izađu iz začaranog kruga u kojem se nalaze. I njihovi odnosi su plastični, ako se išlo na to da se prikaže današnja ispraznost kod današnjeg društva i manjak komunikacije i ljudskosti, Bursać je ponovo pao na tom testu kao i u ostalim filmovima za koje je radio scenario.

Često se dešava da imamo neke glupe situacije i rečenice koje normalna osoba ne bi izgovorila-uradila, ma kolliko priprosta bila, čak i da je na dnu kace društvene lestvice. Tome doprinosi da čak ni glumci ne mogu da izvuku stvari, pa se tu i dovodi u pitanje njihova gluma.

Imam problema i sa našim antiherojima, niko nije dopadljiv, a nije da nije bilo prilike da se prepiše domaći od već etabliranih antiheroja i antiheroina kao neka vrsta inspiracije.

U svemu tome je dodat upliv rijaliti programa i Pink televizije, koji je mogao da bude iskorišćen za dodatnu kritiku naših medija i konzumenata, ali avaj ništa se tu ne dešava osim što su dobili priliku da emituju emisiju Lee Kiš sa par poznatih gostiju. Sam Mare ima želju da bude glumac i pojavljuje se kao statista-epizodista u tim programima.

A brk mu zaigra kada dobije poziv na kasting za omiljenu seriju Game of Thrones, ali se ubrzo razočara kada sazna da je to ipak za gej parodiju Gayme of Thrones. I tu glumac i režiser i pokleknu i ubace prsatu ribu, čak i ono malo "realnosti" brzo iščili i shvatamo da nije bilo muda da se tu ide do kraja.

Jedna od svetlih tačaka filma je epizodna uloga Vladimira Gvojića, već ustaljeni epizodista u Bursaćevim filmovima. Igrajući lokalnog probisveta, on jedini deluje kao da se bez imalo truda pretvara u dotičnog lika, i čak poseduje jednu odličnu akcionu scenu. Sve to pokazuje da Bursać kada hoće i želi može da isporuči.

Ima i ekscesivnog prikaza seksa i golotinje, šteta je što nema uopšte stila u svemu tome ili nekog dodatnog komentara, više je nakalemljeno na silu kao eto vam, sladite se, jer grozni smo i tako smo u mogućnosti.

Ono što Bursać uspešno radi je estetika, odlično hvata brutalistički izgled Novog Beograda. Ali to smo već videli da može da iskoristi kao u Tmini i jednoj od priča u Videoteci. Pride dobra kinematografija Dušana Grubina (radio na Tmini, Lihvaru, seriji Kljun) koja se odlično poigrava sa senama i neonom enterijera kluba, i sve te nemaštine trulog Novog Beograda, barem mestimično nešto nadomešćuju i daju autentični vizuelni pečat.

Trajanje dodatno opterećuje film, nije trebalo da bude ovoliko dug, i moglo je komotno da se izbaci dosta bespotrebnih i razvučenih scena da bi se dobilo na boljoj dinamici. Da je nekih 80-tak minuta bilo bi prihvatljivije, ali ni to ne bi poboljšalo kompletan utisak.

Zaista ne znam kome će Afterparti biti zanimljiv, neće biti kultan film, nije dovoljno narativno razrađen, i čak je i isprazan i bledunjav, možda više od preostala dva uradka koja ima za svojim pojasom.

Letterboxd recenzija
 


Pun Mesec Nad Beogradom (1993)


Youtube ponekada ume da iznenadi sa izborom domaćih filmova. Od Dragana Kresoje sam imao priliku da pogledam Oktoberfest, i to baš davno. U sećanju mi je ostao kao solidan film o neuklopljenosti u staroj Jugoslaviji, i možda jedina uloga u kojoj mi je Goncić bio zanimljiv.

O dotičnom filmu sam znao da glavne uloge nose Dragan Bjelogrlić i Ružica Sokić, pa sam odlučio da zaigram taj rulet i da vidim šta je imao da ponudi. Naglasio bih da sam našao najlošiju vizuelnu verziju, tako da sa jedne strane ne mogu da budem merodavan koliko je dobra kinematografija i osvetljenje...

1992 godina, ratište žari punom parom i u Beoogradu pratimo mladog studenta i novinara Aleksu (Bjelogrlić) koji radi za Astro Tajne i pokušava da živi normalan život. (verujem da je ovo referenca na nekadašnje Treće Oko)

Videvši svojeg prijatelja Milorada koji je poginuo na ratištu u čudnim okolnostima, traži utehu i utočište kod svojih roditelja i bivše devojke. I nailazi na totalnu nezainteresovanost i emocionalnu zatvorenost, pa čak i neku vrstu ludila.

Na nagovor kolege Đorđa (Nebojša Bakočević) da zatraži rad u trećoj smeni i na taj način izbegne racije milicije koja je tada upadala u kuće i odvlačila ljude na ratište, zvuči kao bolja opcija. Tu upoznaje i staru gospođu Kosaru (Ružica Sokić) koja mu nudi i smeštaj kod nje. I onda se gradi misterija sa primesam horora.

Scenaristički film je pokušao da spoji dosta žanrova, sa jedne strane imate skoro pa dokumentarističku dramu života mladih ljudi koji su pokušavali da izbegnu odlazak u sigurnu smrt, sa povremenim uplivima našeg humora i ona dolazi do mešanja horor aspekata koji nisu najefektivnije urađeni. I to je iz opravdanih razloga, sam film je snimljen kada je bilo najteže i za kratko vreme, čini mi se da sam pročitao negde da je za svega dva meseca napravljen, i da posle nije imao dugačak život u bioskopima, pa čak ni na VHS kasetama.

Poseduje čak i jednu nadrealističku crtu koju retko viđamo kod naših autora, alegorija vampira prikazanu kroz izgled starih istrošenih ljudi koji vrebaju mlade i da su spremni da ih žrtvuju da bi se nahranili njihovom krvlju je dobro poređenje sa tadašnjim ratnim stanjem i neuvijena kritika kako se država ponašala sa životima građana.

Što se glumačke postave tiče, ovde je Bjelogrlić dobio jednu da kažem nepraktičnu ulogu za njega. Uvek sam navikao da ili glumi šmekere ili namazane likove, a njegov Aleksa je intelektualac, i emotivno nežan tip koji samo želi da spase živu glavu. U kasnijim delovima filma kada dođe do upliva horora, tu i najviše zasija. Ovo je bila poprilično netipična uloga i ističe se u njegovom velikom glumačkom opusu.

Boda Ninković je imao mnogo manju ulogu, koja je i suštini omaž kultnom hororu An American Werewolf in London, i ulozi jednog sporednog lika odatle. Bakočević je bio zanimljiv, iako i njega ima malo, ali se videlo da njemu ne treba puno, jer je zračio harizmom i imao taj omladinski kul šmek.

Ružica Sokić mi je na pola puta, ima momenata koji mi prijaju jer se vidi da ide na still "go big", a onda opet u zavisnosti od scene i tona, ili ispadne smešno ili jezivo, i nema zlatne sredine. Rade Marković koji glumi njenog muža Alimpija je recimo bio daleko svedeniji i upečatljiviji u svojoj ulozi.

Muziku za film su radili braća Vranešević iz novosadske grupe Laboratorija zvuka, kome ovo nije bila prva kolaboracija sa Kresojom na njegovom filmu. Njihova tema je sablasna i gradi dovoljno uverljivu atmosferu koja pripomaže.

Naravno, ne mogu da izbegnem pomen i Pilota. Od silnih pop rok grupa tog vremena nisam nikada mogao da ih svarim. A ovde su dobili priliku da urade dve pesme za film, i dobili su kameo ulogu unutar filma. Glumili su klošare i sami sebe kako nastupaju, što je zanimljiv detalj kada se razmisli o onom nadrealističkom pristupu. Ali sada posle gledanja filma, te dve pesme, sa tekstovima i šalala refrenom dobijaju mnogo zlokobniji prizvuk nego pre.

Naravno nisu sve ideje iskomunicirane ili dovršene do savršenosti koji bi ovaj film mogao da postavi na pijedestal naših najboljih filmova, ali ne mogu da se otmem utisku da svakako zaslužuje da bude sačuvan od gubitka vremena i da dobije drugi život.

Pun Mesec Nad Beogradom (1993)

 


FESTIVAL SRPSKOG FILMA FANTASTIKE #18 Šalša (2024)

Komedije nisu laka stvar za napraviti. U obzir se mora uzeti puno faktora, dobro napisan scenario, odabrani glumci kojima leže te uloge,i da se te iste šale ne prave da budu na prvo loptu, i da ih ubrzo nagrize zub vremena.

Pogotovo kada se radi o komediji koja meša više žanrova, takve stvari često ne uspeju ako se ne nađu u sposobnim režiserskim rukama i sa scenaristima koji znaju da pronađu zlatnu žicu smeha kod publike i dobrog nivelisanja atmosfere drugih žanrova, a u ovom je to slučaju horor.

Nažalost Šalša nema puno aduta kojima bi mogla da se pohvali. Kao komedija je smešna samo u sitnim tragovima na vrhu poštapalica koje se svode na psovke, a kao horor uopšte ne funkcioniše jer nema strašnih scena, ne postoji neka vrsta težine da se povežemo sa našim glavnim junacima i junakinjama koji su se našli u opasnim po život situacijama.

Glavni lik Vatroslav (Momčilo Otašević) ni po čemu poseban momak koji radi dostavu, i pokušava samo da živi normalan život u Zagrebu.

Uvod je obećavao jer gledamo njegove svakodnevne rutine i dešavanja na poslu gde ne prolazi najbolje. To sve proizilazi iz njegovog straha i manjka samopouzdanja da se izbori za sebe.

Dobija priliku da preko kolege Filipa (Roko Sikavica, u maloj, ali zabavnoj ulozi. Pogledajte ga u Stricu!) ode na ostrvo Mala Glava i da bere paradajz za njegovu babu Mariljku. (Snežana Sinovčič Šiškov koja uverljivo igra klasičnu baku, svojim pokretima, načinom na koji želi da nahrani Vatroslava, ali to je samo to, prisutni manirizmi i ništa više)

Tu se upoznaje sa raznim žiteljima, a i sreće potencijalnu ljubav u vidu Irene (Ivana Gulin sa Momirom ima odličnu filmsku hemiju, i voleo bih nekada da ih vidim ponovo kao par, sa daleko bolje napisanim likovima) ali kako to uglavnom biva, nešto vreba u tako malom mestašcetu i ponovo će promoliti svoje ružne zube napolje.

Prvih pola sata i funkcionišu jer pratimo Vatroslava u raznim instancama gde ima interakcije sa raznim ljudima, one jesu humoristične, ali ne i posve smešne. Jednostavno nisu glupe i uvredljive i tu su da vam drže pažnju.

Kada već dođe na ostrvo, i tu dobijemo prikaz malog mesta, na jedan verodostojan način, kroz muziku, dijalekte sa tog podneblja (dobro je da je titl bio prisutan), vidi se da je režiseru Draženu Žarkoviću i scenaristima stalo da i nama bude prijemčljivo to stanovništvo i likovi koji tu obitavaju i tu su donekle uspeli da naprave atmosferu.

Simpatično mi je i dalje kako nas Hrvati poimaju, ovog puta je bračni par iz Srbije iz Vršca prisutan. Glume ih Ljubiša Savanović i Milica Janevski, nažalost oni su dobri glumci i rade sa zaista tankim i stereotipnim materijalom, a to je ono što smo već videli u Poslednjem Srbinu u Hrvatskoj, da smo mi Srbi najglasniji i najneotesaniji narod koji postoji.

I tu negde na polovini filma dolazi do velikog pada, zubati zombiji nisu dovoljno strašni, to se može pripisati nemaštovitosti scenarista i tankom budžetu jer zaista je malo prostetike i šminke korišteno da njih prikaže u punom karakondžulskom sjaju.

Publika je reagovala povoljno na ovakvu vrstu humora, ali mislim da zaista Šalša ostavlja dosta prostora za poboljšanje. Ne znam kako ovo prolazi kod komšija u njihovim bioskopima, ali ne vidim da bi ovo kod nas trajalo više od par nedelja na repetoarima.

Gledajte samo ako ste entuzijazista, i ako vam se dopao Poslednji Srbin u Hrvatskoj. Ali ako tražite dobar zombi film, toga ovde nema.

Šalša Letterboxd recenzija
 
Last edited:


Munje Opet jeste film koji prati trend da oponaša kultniji deo, i ono što je možda najinteresantnije, ne želi da se menja ili da uzdigne materijal da bude pametniji i prijemčljiviji gledaocima.

Već oberučke prihvata format ponavljanja istih fora i opštih mesta, i uživa u tome što je neprijatan za gledanje u mnogim instancama. Neko bi rekao da je to dobra stvar i da je film imao slobodu da bude neobavezan, uključiš i gledaš bez razmišljanja.

Frustrira me činjenica da je ovo daleko bolje snimljen film od prvenca i tačno se vidi koliko je Radivoje Andrić uznapredovao kao režiser, nije za badava radio kao prvi pomoćnik režije na svim tim filmovima i serijama.

Ali bolna je tačka da bi ovo mogao da napravi mora je da se pokori svim tim sponzorima i reklamiranju njihovih proizvoda. Ono što mogu da utvrdim jeste da posle svih tih silnih napadnih reklama koje su mi se urezale u zenice i sivu talasastu masu, neću kupiti niti koristiti usluge nijednog od ovih proizvoda. Čak i kada bude popust na Maxi aplikaciji.

Glavni akteri Mare (Milivojević, mislim da se njemu više uopšte ne glumi, možda ne bi bilo loše da se penzioniše) i Pop (Trifunović je vidno raspoložen u ovoj ulozi, ali mi je fascinantno koliko je uspeo sponzorskih proizvoda da natrpa u sebe i da im izjede čitav ketering) su isti kao i u prvom delu.

Rade sitne poslove i odlaze na razne kućne žurke. I taj početak je obećavao jer ga vidimo kroz njihovu vizuru i kako im taj svet deluje, i da je sve postalo teže. Odustali su od sna da budu bend i da prave muziku, nema ni onih devojaka, međutim čuju na radiju lokalnu folk trap senzaciju Milu Silu (Miona Marković, tu je samo da bude lepa i ništa više) i shvataju da je njihova demo kaseta iz prvog dela pokradena za sempl. A ko bi to drugi uradio nego njihov nemezis Gojko Sisa. (Nikola Đuričko, u nešto razblaženijoj i neuverljivijoj verziji)

Saznaju da Sisa takođe pravi godišnjicu mature u Beču i kreću na put da isprave krive Drine. Tu upoznaju i mladu generaciju hemičara, sreću i neka nova i stara lica, i kao što to uvek biva upadaju u razne situacije iz kojih se moraju iskobeljati.

Kada je trejler izašao sve mi je delovalo loše i prvoloptaški, ali posle gledanja filma, slagao bih kada ne bih priznao da je uspeo da mi izmami po koji smeh na određene scene.

Ono što najviše fali jeste taj prikaz različitih generacija, jedva grebe površinu sa ovim mladim hemičarima i više ih koristi kao neku vrstu "mcguffina" da progura zaplet napred. Takođe vidi se da posle odlaska u Beč film postaje daleko šareniji i veseliji, što će reći Maretova i Popova percepcija u životu se menja jer su dobili novu žišku. Super detalj, ali šteta što je sve labavo do samog kraja.



Volim originalne Munje, ali sam i donekle svestan da to nije film koji treba uzdizati u nebesa samo zbog toga što nismo u tom momentu imali nešto bolje.

Realnost je takva da nam je sigurno prijao jer je uneo dašak lagodnosti i humora, čak i slenga koji niko tada u to vreme nije pričao, pa se par poštapalica primilo sa vremenom i to samo zato što su ga konstantno prikazivali na svim kanalima.

Munje Opet neće uhvatiti tu "magiju" i energiju.

Čekam samo da neko okači i seriju, koja je besramna džinovska reklama za Mozzart kockarnice. To će dobiti pola zvezdice.


Munje Opet @ Letterboxd
 
www.rts.rs

Серија „Нобеловац“ наредних месец дана, суботом и недељом после Дневника

Од вечерас на Првом програму РТС-а, после Дневника почиње емитовање великог и значајног пројекта РТС-а. Серија „Нобеловац“ посвећена је Иви Андрићу, великану српске и светске књижевности XX века, а аутор пројекта је Тихомир Станић.
www.rts.rs www.rts.rs
 


Pratimo život glumca Dagija Popovića (Tihomir Stanić) koji je skrhan svojim alkoholizmom i radoholičarstvom i završava u bolnici gde doživljava delirijum tremens i vaskolike ostale zdravstvene poteškoće.

Tu upoznaje trojicu pacijenata, Dušana (Igor Đorđević), Krstu (Dragan Petrović Pele) i Đemaila (Bereda Rešit) i sa njima prolazi kroz jedno putovanje samospoznaje sebe i svojih nedostataka i trauma. Čak iako nemaju možda razvijenije likove od Dagija, odlično pasuju u humorističnim momentima i dovoljno su uverljivi da ih shvatite kao ljude od krvi i mesa.

Marković je vešt scenarista, a bogme i režiser, mi možemo na prvu loptu da kažemo da dosta toga fali u ovom filmu, serija zasigurno proširuje odnose sa kolegama i porodicom. Ali film ostavlja dovoljno prostora da mi kao gledaoci možemo sami da uvidimo neke detalje iz života glavnog lika koje su ga dovele do ovakvog nezdravog stanja. Dobro je takođe što se fokusirao na pojedinca ovde, i njegov uzrok traume, to je definitivno najvredniji segment.

Tu je prisutan i slatko gorki humor po kojem smo poznati, ali imam osećaj da nikada ne prelazi granicu dobrog ukusa i da postane neka vrsta nesnosne parodije.

Nekako mi se čini da je i ovaj film bio o bilo kome drugom radniku osim glumca, pekaru, variocu, taksisti ili socijalnom radniku, takođe bi bio efektivan i pogođao bi u epicentar problem koje bilo ko može da nosi unutar sebe, a da se to u nekom momentu manifestuje, a to je dugoročna trauma koja nije lečena na vreme.

Mislim da mi i dalje živimo u sredini gde se na odlazak kod psihologa-psihijatra i dalje gleda sa malograđanskim nipodoštavanjem u našem društvu. Delirijum Tremens otvoreno priča o još jednoj potencijalnoj varijanti lečenja, a to jeste psihodrama, o kojoj sam tek nešto pred gledanje samog filma saznao. Verovatno je ovo ispalo efektivnije što je u centru pažnje glumac, koji beži od sebe načelno kroz razne uloge i gubi svoj identitet, jer spoznati sebe na kraju dana jeste najteže. I dostići mir kao pojedinac.

Ima tu još drugih glumaca koji su prisutni Gorica Petrović kao Dagijeva žena koja se više spram njega ponaša majčinski nego kao žena. Ili njegov kolega Pavle (Midorag Krstović) zavidan i tašt. Onda fantastična Nada Šargin kao Sanja, koleginica-ljubavnica. U manjim i epizodnim ulogama, ali ništa manje bitnim ulogama su tu Milica Zarić kao lekarka, Maša Dakić kao medicinska sestra.

Marković naravno ne dotiče samo tog jednog pojedinca, već gleda i na naš čitav zdravstveni sistem, što njemu svakako nije prvi put i oštro ga kritikuje što nema proširene vidike za nove metode.

Najbitniji ovom filmu jeste Tihomir Stanić koji se može smatrati danas za našeg najbitnijeg i najvećeg glumca. Izneo je ovu ulogu sa svim uverenjem i iz kreveta i stolice. Svaki njegov prekid stvarnosti koji vidimo tokom, jeste uverljiv i neverovatan i to nosi ovaj film.

Vizuelno film je dosta kameran, i tome ništa ne smeta, često vidim da je glavni komentar naveden kao problem, da je budžet mali i da je ovo snimano kao tv film. A meni se ipak čini da naši režiseri, scenaristi i ostali filmski radnici postižu dovoljno i sa ovo malo budžeta što imaju, naspram raznih drugih kolega iz ostatka sveta i u tome leži draž.

Ako volite ozbiljne filmove, promućurne, sa malo doze našeg srpskog humora, onda ćete izvući nešto zanimljivo iz Delirijum Tremensa. Osim ako ga i sami ne doživite zbog prevelikog unosa alkohola tokom decenija.

Delirijum Tremens (2019) Letterboxd 4 zvezdice
 
Last edited:


nzm dal smo imali neki trkački film posle Nacionalne klase, ali ovaj andreja me nervira samo tako. retko antipatičan lik
 
Reži (2019)




Kosta Đorđević režiser i scenarista Dragan Nikolić su se zeznuli kada su imenovali film Reži, kada se pravi naziv filma krije u samom scenariju i reči koju likovi izgovore preko 40 puta tokom ovih nepunih 80 minuta trajanja. A ta magična reč je: "Jebote"

Nisam bio oduševljen ni sa prvencom Koste Đorđevića, S/Kidanje, osim što je u tom momentu pokupio par mladih glumaca, koji sada već pokazuju da će verovatno biti novi deo etalona kvalitetnih glumaca i glumica koji nam polako ponestaju. I najiskrenije, nije imao puno čime da se pohvali sa tim prvencem, osim što hvata tu klasičnu jad izlaženja.

I tu dolazimo do Reži, sa sličnom postavkom, o grupi tinejdžera i prikazu njihovog svakodnevnog života i kako to može da eskalira kada su prepušteni sami sebi. Najveći problem nastaje iz samog scenarija, jer ovo deluje kao kada neko daleko stariji nije u kontaktu sa omladinom i onda uposli chatgpt da mu opiše par diskutabilnih situacija koje su se pojavile u novinskim člancima na kojima se sablažnjavaju naše babe i tetke.

Aja (Kristina Jovanović) raskida sa dečkom (Mladen Sovilj) i ima najgori dan, biva čak i izbodena od strane mladih blejača. Suštinski ono što bi trebalo da nam pogura radnju i učini film zanimljivim i prikaže Ajino putovanje kao neku vrstu urbane avanture, najviše ga i koči.

Kada sagledate šta glumci izgovaraju većinu vremena, to su psovke, i nekako verujem da je čak i Kosta režiser njima dao punu autonomiju da improvizuju tokom raznih scena jer je to sve tanko i nategnuto, ponajviše u onima gde se dešava sukob više likova.

Primera radi Sovilj koji glumi mekušca od dečka i pokušava na sve načine da raskine sa Kristininom Ajom, je toliko neuverljiv u nekim scenama, a gledajući ga u nekim drugim filmovima znam da može da izvuče dosta bravura. Što se Kristininog performansa tiče glumi jako nedopadljivu antijunakinju, čak mi je većinu vremena bila antipatična. I ima raznih scena gde mora da prikaže širi dijapazon emocija i većinu vremena deluje kao da ne zna šta treba da radi. Svakako sam bio i šokiran da je i u to vreme imala već glumačkih kredita po serijama i da joj ovo nije prva uloga.

Jedine dve scene koje odlično funkcionišu, a to nije zbog režije, već samog glumca, jeste sa Ivketom kojeg glumi Marko Janketić. Ovo je maltene kameo uloga, ali Janketić koristi svaki minut koji mu je dat da nam da klasičnog kulova sa ulice i uverljiv je.

Što se kinematografije tiče, to je možda i najbolji aspekt filma. Bojana Andrić, iz ruke sa drmusavom kamerom odlično hvata Beograd i njegove razne ćumeze i glavne ulice, i baš se oseća duh ovog grada kakav jeste, bez ikakve šminke. Ujedno i ideja koju su hteli da izvedu jeste da se čitav film snimi iz jednog dugog kadra, ali suto nije bilo izvodljivo zbog niskog budžeta, a i vidi se barem 18 rezova tokom čitavog filma.

Ne znam kome bi trebalo Reži da se obrati na kraju dana, odraslima neće dati neku novu informaciju ili uvid u živote njihove dece, a tinejdžerima definitivno neće biti toliko prijemčljiv i autentičan. Ako tražite domaći film koji baš dobro hvata život sadašnjih generacija, Klip Maje Miloš jeste bolja i jača alternativa.


Reži @ Letterboxd 1.5 zvezdica
 


Kaze Zafranovic za "Djeca Kozare" da je serija gotova, 7 epizoda. Film se jos uvek montira, gleda da nekako uspe sto krace da ga sastavi, ali ne veruje da moze ispod tri i po sata. Zbog toga se razmislja da mozda puste film iz dva dela, s kratkom pauzom izmedju.

Nada se da ce neki od tri velika festivala Kan, Berlin ili Venecija da prihvate film i da ce se prikazati tamo. Premijera bi mogla da bude krajem godine (u sta sumnjam, jer nije uopste reklamiran) ili pocetkom sledece godine (ako festival dozvoli). Realnije mi zvuci prolece naredne godine.
 
You must log in or register to reply here.
Back
Top Bottom