Movie TV Ex-Yu filmovi i serije

[VoivodBG]

Čudo (1971)

Đorđe Kadijević ima osećaj da pretoči radove drugih ljudi u nešto sasim novo i prvenstveno svoje. To je sam po sebi prvobitni talenat. Iako je ova priča stara kao i postojanje čoveka na ovoj planeti Zemlji. Ova epska pesma je dobila adaptaciju koju zaslužuje, i ovo je verovatno jedan od veselijih Kadijevićevih filmova.
Od samog starta upoznajemo dva sporedna lika, dve lutalice, Ćoru (Toma Kuruzovića) i Čulju (Jovan Janićijević Burduš) koji lutaju bespućima i po prvi put u sopstvenom filmu, konačno Kadijević unosi prekopotrebni humor. To se sve dešava kroz malo verbalnog i fizičkog humora. Gde se njih dvojica skoro raskantaju, ali nailaze na grad pa ipak nastavljaju svoje drugarstvo.

Međutim grad uopšte nije gostoprimljiv i miran, kako se čini po prvim kadrovima. Ubrzo postaje jasno da je pod opsadom napadača i lopova koji žele da uzmu sve, bogatstvo i žene i to sve po okriljem lažnog obećanja da će im podariti mir ako ispune sve uslove. Knezu (Janez Vrhovec) preti Uša Arapin (Aleksandar Gavrič) koji ne preza od ničega i stvarno je klasičan zlikovac koga možete samo zavoleti u njegovoj gordosti i izopačenosti. Nažalost svih građana Knez počinje da izvršava njihovu volju i prikuplja svako bogatsvo, ali prolazi pored kuće u kojoj leži bolesni Dojčin (Dušan Janićijević) za kojeg kaže da je verovatno preminuo do sada.

Ono po čemu se ponovo Kadijevićev rad ističe jeste prikaz neprilika običnih i malih ljudi kada se nađu na putu velikim i jačim silama. Gde poštenje i sam Bog, skrenu pogled i gde sve postaje jedna napeta i beznadežna situacija. Dojčin ustaje iz svoje malaksalosti i prikuplja poslednje atome snage da učini pravedničku stvar. Dušan Janićijević je bio jedan od miljenika Đorđa Kadijevića, imali su učestalu saradnju i za njega je Kadijević govorio da je među najlepšim glumcima sa kojima je imao priliku da sarađuje.

Te ne čudi što se fokusira na njegov izraz lica, i kada krene scena povratak u heroja koji se sprema za svoj poslednji duel. Gde Aleksandar Petković kameramen, polako zumira iz krupnog kadra Dojčina koji pokušava da dobije snagu i izvadi svoj mač iz korica i sve se više fokusira na njegov egzaltirani pogled. Nema prateće muzike, ali način na koji grade tu scenu, oseća se neizvesnost da li će to moći da učini. Ali ipak ga iscrtava kao pomenutog heroja iz te epske pesme, zaista osećate da će učiniti nemoguće i kazniti zločince.

Iako je ovo telivizijski film, same lokacije su autentične i daju utisak mnogo skuplje produkcije nego što je zapravo bila. Kostimografija je takođe veoma upečatljiva, način na koji lopovi imaju svoju specifičnu nošnju, oklope i razna vrsta oružija zaista daju upečatljivu razliku naspram docilnih građana i ostalih likova.

Kao i u svakom filmu, likovi žena su prisutni i one nemaju baš puno toga da rade. Iskorišćene su više da poguraju zaplet napred. Ali one bi se mogle računati kao svedoci jednog Čuda.

Uvek mi je bilo zanimljivo kako u televizijskim uslovima i sa jako manjim budžetima, Kadijević uspeva da napravi koncizne filmove. Koji su tematski bogati, i pre svega jasni.

Film ima otvoren kraj, koji svako od nas može ponasob da učitava kako poželi, da li ćemo hodati tamnim vijaletom i pogubiti se ili ćemo kukati višim silama da bi konačno došao boljitak ili promene.

Sada što sve više razmišljam, nekako mi je velika žal što je Zdravko Šotra dobio priliku da napravi Boj na Kosovu. Iz svojeg rada Kadijević se jasno ističe kao čovek koji je trebao da ga režira i seriju o Svetom Savi za koji je napisao scenario, ali eto, nisu mu dali sredstva.

 

[VoivodBG]

Idemo dalje (1982)



Film prati odrastanje jednog razreda u Jugoslaviji, u malom seocetu koje je maltene razrušeno pod napadom nacista. Bivši vojnik Miloš (Dragan Nikolić) vraća se sa ratišta, a početak prikazuje kako hoda kroz maglu, kao da dolazi iz neke vrste neživota. Jaka uvodna scena i slika pomešana sa zvucima pucanja.

U selu mu namenjuju da postane učitelj i da se brine o čitavom razredu dece čiji su očevi ili poginuli ili zarobljeni na ratištu. Školom upravlja direktor Božur (Danilo Bata Stojković), koji oscilira između autoriteta i karikaturalnog lika koji pokušava da drži sve pod kontrolom. U istoj školi, kao njihov lični sluga, radi nemački vojnik Šopenhauer (Bata Živojinović), a Milošu je potrebna i ljubavna prilika u vidu babice Milice (Ena Begović).

Istovremeno, ovo se može poimati i kao svojevrsni horor film, jer Miloš previše otkriva deci, ali istovremeno traži način da ih edukuje i da kroz njih zapravo isceli svoje psihološke rane zadobijene na ratištu. Kada god se desi neka velika prekretnica, on izgovara krilaticu: „Idemo dalje!“ i to ćete čuti često. Kroz odnos sa tom decom vidimo kako se međusobno nadopunjuju i rastu jedni uz druge.

Za jedan ratni film, Šotra izbegava da veliča rat i da bira stranu. Ipak, postoji jedna veoma uznemirujuća scena sa četnikom kada se čitav mali gradić okuplja u lokalnoj zajednici, gde urlajući traže smrt za svakog okrivljenog. To je istovremeno jedna od potresnijih, ali i najsmešnijih scena.

Kroz čitav film prodefiluje dosta naših glumaca i glumica, poput velike Olivere Marković u ulozi bake Velinke, koja ima upečatljiv performans. Prikaz žene navikle na rat, sa pištoljem za reverom i bez dlake na jeziku, dok vuče svoju kozu, mota cigare i pije rakiju.

Tu se pojavljuje i veliki Pavle Vuisić kao Dragiša, koji je osuđen na smrt jer je sarađivao sa Nemcima i radio na štetu čitavog mesta. Vuisić, iako ima tek par scena, zrači harizmom i magnetizmom, a scena sa češljem ostaje urezana u sećanje. Njegov lik ima sreću jer je deda jednom od učenika, a Miloš uspeva da obuzda krvožednu želju meštana. Dopada mi se što to radi za dobrobit svojeg učenika, a ne nužno dede, koji dobija ono što mu sleduje kad mu spasi život.

Bata Živojinović kroz čitav film ne izgovara nijednu reč i igra dobrog i poštenog Nemca kojem je jasno šta je njegov narod učinio i koji se iskreno kaje, ne žaleći zbog „kazne“ koju zaslužuje.

Sa druge strane imamo Batu Stojkovića kao Božura, koji ima zaista mnogo smešnih replika i scena. Kada zakolju prase, Božur tvrdi da ne želi da proba čvarke dok se oblizuje, a buni se i kada učitelj i deca razdele meso po selu sa komšijama, jer je to deo školskog inventara. Ali scena u kojoj pije rujno vino sa Šopenhauerom je antologijska, istovremeno smešna i tužna, i dobar prikaz kako neko na visokom položaju lako može prekršiti svoja obećanja ako postoji začkoljica. (Nisu čvarci, ali vino može!)

Tu je i scena kada su deca traumatizovana Miloševom pričom o gubitku, a Božur, frapiran, ulazi u neku vrstu manične epizode u kojoj priča vic koji ne zna, ali ga završava rečenicom: „Srbin je bio najpametniji i sve je nadmudrio.“ Bata u toj sceni postaje jeziv i neprijatan, ali se upravo tu vidi koliko je bio veliki glumac, umeo je da likovima koje je često igrao uvek donese nešto novo i zanimljivo.

Najbolje funkcionišu scene sa čitavim razredom. Šotra ima dobro oko da uhvati dečija lica. Kada su prepuna radosti ili kada ih skrha tuga. Ili kada rade obične stvari koje deca rade: glupiraju se, trčkaraju po avliji ili sede u klupama, dok kamera beleži samo njihove noge kako landaraju.

Završni kadar, u kojem se Miloš oprašta sa svojim đacima dok im čita citat iz Dostojevskog, raznežiće i najtvrđe. A ja nisam od kamena, suze su same potekle. I ima nešto istovremeno bajkovito u toj sceni na način na koji je snimljena, svi su na zelenoj poljani okruženi šumom, i magla sa početka se vratila.

Film nije najbolje snimljen niti montiran,često imam utisak da se scene neprirodno prekidaju da bi započele nove. Nije ni najbolji u Šotrinoj bogatoj filmografiji, ali za film koji se dešava tokom Drugog svetskog rata ističe se time što daje nadu i što je jedan od ređih anti ratnih filmova koje imamo u našoj kinematografiji. A to je ponekad sasvim dovoljno.

 

[VoivodBG]

Suton (1982)

Kada površno pogledamo film i njegov scenario, mogli bismo da kažemo da se u njemu ništa ne dešava. Ali zapravo, kroz priču dede i njegovih unuka u malom selu u Istri, dobijamo i više nego što smo očekivali.

Ako je namera dede, Amerikanca kojeg glumi Karl Malden, bila da ih zaštiti od svih budućih zala sveta odraslih, onda je to odlično prikazano. Sjajno je odigrao svoju ulogu, ima tu toliko topline i minijaturnih scena u kojima, zajedno sa dečjim glumcima, zaista postiže trenutke koje je prelepo videti ovekovečene na filmskoj traci.

I kada se često priča o našim filmovima u kojima se prikazuje odnos odraslih sa decom, to često ima tragičnu i teskobnu notu. Ovde to nije slučaj, smatram da je prikladan za gledanje za sve prošle i nadolazeće generacije. I nosi veliki kvalitet u prikazu empatije spram starijih i kako se oni odnose pri učenju svojih naslednika kako da krenu da žive kada vreme detinjstva počne da iščilava i vreme odraslih preuzme primat.

Neko će reći da je sve to previše zašećereno, ali snaga filma proizlazi iz Paskaljevićeve režije, gde se tačno zna koji trenutak treba iskoristiti da se naprave male trzavice u narativu i dešavanjima naše male skupine likova, kako bi onima koji imaju strpljenja otvorio njihov bogat svet.

Svakako treba pomenuti i njegov neverovatan način da prenese autentičnost jednog mesta, i to se moglo videti i u njegovom kratkom filmu „Legenda o Lapotu“. Jednostavno, čovek ima oko za detalje i ume da običaje i način života prikaže kroz čitav film, a da oni ne preuzmu primat nad srži priče, koja je odnos dede i njegovih unuka.

Videćete i druge naše glumce u manjim ulogama: Vuisića, Božovića i Todorovića, i možda će vam zvučati pomalo čudno što su im glasovi sinhronizovani na engleski, ali poenta njihovih likova i dalje je tu. Imaju prisustvo po kojem su ostali upamćeni u svojim značajnijim ulogama, i to je sasvim dovoljno. Oni su samo prolazni deo života ove male porodice koja biva pogođena tragedijom i, kao što to obično biva, ostaju epizodisti u njihovoj glavnoj priči.

Moram da spomenem da mi je ovo jedna od najupečatljivijih uloga Dragana Maksimovića, koji, ruku na srce, nije uvek dobijao tako efektne uloge i često je bio sveden na igranje skrajnutih i neobičnih tipova u manjim epizodama. Scena u kojoj njegov Toni, tip koji organizuje bioskop u tom malom mestu. Pokušava na svaki mogući način da osvoji pridošlu učiteljicu Lenu, koju igra Džodi Tilen, zaista spada u antologijske filmske momente, a istovremeno ima i dobru dozu humora.

Film je montiran i snimljen kao kakav holivudski klasik, i nadam se da će kroz restauraciju doživeti da bude ponovo otkriven od strane naše publike, koja će ga prihvatiti kao punokrvni klasik naše kinematografije.

 

[VoivodBG]

Ortaci (1988)



Prvih deset minuta su delovale obećavajuće, prikaz dolaska mladog studenta sa sela, pod imenom Eugen Sretenović Srele (Dragan Nikolić, manje poznatiji glumac), u veliki grad Beograd. I njegova velika želja da se integriše i uspe u njemu.

I da, uspeva da izmami po koji osmeh, tih par situacija sa prevarantima i natezanja sa policijom u samom uvodu. Ali ubrzo se pojavljuje Radoš Bajić u ulozi novinara i rođaka, Spasoja Spasovića Kikija, koji će pokazati da bi opstao u velegradu, moraš konstantno da leraš i mažeš. I to sve pod krilaticom da su ljudi iz grada ti koji su pokvareni i krivi za sve.

Odatle se film samo raspada i gubi i ono malo izgrađene atmosfere. Ovde se konstantno, na smenu, rade skečevi. Koji bi trebalo da budu teška kritika tadašnjeg društva. A zapravo su samo nezreli i loše prekopirani skečevi Benija Hila. Kraj je pokušao kroz monolog da nategne i ono malo dobre volje, i ima jednu od najbezveznijih tranzicija koji vode ka odjavnoj špici.

Najveći šok izaziva pojavljivanje mnoštva jakih glumačkih imena iz tog doba: Milan Lane Gutović, Petar Kralj, Predrag Laković, Jovan Janićijević Burduš, čak i Dragan Jovanović ima kraću, zaboravnu kameo ulogu. Siguran sam da će se i mnogi drugi gledaoci prevariti i pogledati film kada vide ova jaka imena.

Jedna od najbanalnijih scena, sa kojom su zasigurno želeli da prikažu pakleni šund i kič, jeste scena u kojoj Jasmina Medenica, koja glumi mladu ženu jednog od likova, koja je i pevačica. Ona izlazi na scenu u kafani, gde bend izvodi narodnjačku numeru i ona, pazite sada, radi most nasred sale. I svi počnu da joj bacaju novac, dok oko nje igra lik sa mačem i azijatskom maskom. Samo zbog ovog zadnjeg dela treba bunkerisati film zbog jeftinog rasizma.

Kao jedini kvalitet, izdvaja se nekadašnji Beograd. Kalenić pijaca, uži centar grada, pokojna originalna autobosuka stanica. Sve to daje naznake da se od osamdesetih naovamo pre velikih rušenja i građenja ovaj grad držao.

Jedno je sigurno, u periodu osamdesetih i do sredine devedesetih, bilo je mnogo više filmova koji ne zaslužuju da se tako nazovu. Koji su na brz način skupljali sredstva i eto, tako bivali pušteni da popune prostor i na osnovu jakih imena privoleli publiku da ih gledaju.

Ortaci treba da ostanu u zaboravu, jer kao komedija, a pogotovo kao društvena kritika, padaju na ispitu i nemaju apsolutno ništa pametno i zabavno da nam kažu. Čak iz vizure vremenske kapsule.

 

[VoivodBG]

Uvod u drugi život (1992)



Premisa deluje sasvim jednostavno: pisac kojeg igra Zoran Cvijanović ima blokadu, a i još mnoštvo stvari ga izjeda. Ne može da se natera da napiše ni jednu rečenicu.

Tokom letnjih dana je „zarobljen“ unutar svog ateljea i počinju da mu u goste dolaze likovi koje je preneo u svoje prethodne radove. I svaki od njih, ma koliko bio izmaštan, nosi jedan delić naše istorije i stvarnosti.

Ovde se mešaju sećanja i priče koje treba sačuvati od zaborava. Možda će nekome film delovati previše kamerno, poput kakve predstave, ali na planu glume se dešavaju intrigantne i dinamične metamorfoze kroz koje prolaze svi likovi.

Zoran Cvijanović kao pisac postaje zapravo svedok jedne epohe koja je obeležila jednu sada nepostojeću zemlju. I njegova borba je kako kreativna, tako i ona sa pronalaženjem želje za daljim životom. Utvare iz prošlosti ga opsedaju i ne daju mu mir. Iako se isprva činilo da će on biti glavna uloga, on je samo poslužio na početku da nas, kao gledaoce, uvede u njegovu grozomornu svakodnevicu i ništavno postojanje.

Uvodni kadar, gde on bezvoljno leži opružen na prekrivaču grimizne boje koja vuče na boju krvi, dok se iznad njega, na sredini iznad kreveta, nalaze gomile polica sa knjigama, posebno je upečatljiv. Police su nakrivljene poput našeg heroja i samo što ne puknu pod teretom znanja. Ako je postojao evidentan simbolički prikaz koji lomi i našeg lika, to je znanje i spoznaja. Miša Radivojević nije mogao ovo transparentnije da prikaže publici.

Kroz prikaz njegovog ateljea dobijamo jezive scene koje su efektivne. Dobro korišćenje zvukova u datim scenama da se pojača osećaj jeze i neprijatnosti, korišćenjem statičnih kadrova, kao i Cvijanovićeva ispijena pojava čoveka koji deluje kao da bi svakog trena mogao dići ruku na sebe, ostavljaju zaista upečatljiv početak.

Ubrzo počinju da mu dolaze neočekivani gosti. Sonja Savić briljira u višestrukoj ulozi. Ona je spona između Erosa i Tanatosa, istovremeno zavodljiva, ali i fatalna. To se može iščitati iz kodiranja boja njene odeće koju nosi u određenim scenama, kao i kroz kriptične dijaloge koji otkrivaju slojeve životnih priča likova koje predstavlja.

Način na koji izgovara rečenice i kako se drži pred našim piscem, koji pokušava na sve moguće načine da je zavede i odvede u svoj krevet, posebno je upečatljiv. Te scene kuljaju od erotskog naboja, i Sonja je u tim likovima zavodljiva, pleneći svojom magnetnom harizmom. Nekome može delovati kao da je uloga isprazna i da je ona iskorišćena zbog svoje lepote, ali zapravo je ovo jedan od retkih filmova gde je njen glumački raspon prikazan u punom i efektivnom jeku.

A onda imamo i lik kapetana Rodina, kojeg glumi Aleksandar Berček. Da nije bilo njega, ne bi bilo ni dramske katarze koju njegov karakter nosi. Ovo je čist masterklas i pokazatelj kako se sa malo šminke možeš pretvoriti i nestati u liku.

A da je sve ostalo u načinu isporuke teksta i korišćenju par skromnih kadrova, u kojima se vidi kakvu je širinu imao i kako je olako mogao da komanduje scenom, kako u pozorištu, tako i na filmu. Njegov Rodin je moralno kompleksan lik, čovek koji je živeo za dužnost, a istovremeno činio mnoštvo groznih dela, bez potrebe da ih preispita. Smatram da je veliki uspeh od njega približiti stvora za kojeg možemo da osetimo deo simpatija.

Siguran sam da je ovo jedna od najintenzivnijih uloga koju je Berček odigrao na filmu i da će svakome ko pomisli da se bavi glumom ovo doći kao dobar pokazatelj kako nositi film kao glavni glumac.

Moram spomenuti i Predraga Ejdusa, koji svojom mističnom pojavom dodaje spoj entiteta koji zaposeda pomenutog Rodina. Da li je on bio prava osoba ili natprirodno stvorenje koje mu je krojilo sudbin, to ostaje da se gledaoci sami uvere.

Miloš Radivojević ovde daje prostora glumcima da kroz dijaloge i njihove manirizme i emotivna stanja svih pomenutih likova, grade jednu teskobnu atmosferu. Često se prelamaju sećanja i maštanja, a to nije baš učestali stil lokalnih režisera, iako deluje kao da to previše razvlači trajanje filma. Ako ste od onih koji nemaju ništa protiv "sporih" filmova, moći ćete u ovoj atmosferi da nađete razne kvalitete i nesvakidašnju atmosferu.

Čitavom filmu pripomažu i pesme koje je komponovao Kornelije Kovač. One su na momente neprimente, a ponovo u raznim drugim instancama poentiraju dijalog i atmosferu koja je na nivou jednog košmara.

Kraj je katarzičan i ne nudi jasne odgovore i razrešenje sudbine našeg glavnog junaka. I to mi se veoma dojmilo. Stvara daleko jači utisak, pogotovo što su razni delići posuti kroz dijaloge i vizualni simbolizam i na gledaocima je da sklope čitavu sliku.

 

[VoivodBG]

Praznik (1967)



Ovo je esencijalno jedan napet triler u kojem se najbolje može videti promenljiva ćud i volja našeg naroda. Iako je ovo nastalo u vreme pošto se Drugi svetski rat završio, jasno i glasno udara u podele koje smo imali tada. Jednog momenta si među prijateljima, drugog neko drugi poziva da budeš porobljen i da preuzme kontrolu nad ovima što su prvi preuzeli uzde.

Jel treba da napišem kako je scena između Bate Životinje u ulozi Majora i četničkog vodnika Katića kojeg glumi Jovan Jovanović Burduš, gde se tokom ispijanja rakije tačno vidi ko drži kontrolu u prostoriji. Dok kamera švenkuje sa leva na desno u toj igri moći jedna od upečatljivijih scena. Ovo je Burduševa najupečatljivija uloga gde istovremeno vidimo i neverovatnu harizmu i glupost u liku Katića, koji je osetio da moć, može itekako da se iskoristi ako nije pod pravim nadzorom.

Dušan Janićijević kao u Štićeniku, glumi jednu apstraktnu silu u pojavi čoveka čijeg se postojanja čitavo selo grozi i radi krvavi čin.

Za film prvenac Đorđa Kadijevića, ovo je jedno smelo i progresivno delo koje nadopunjuje i režija koja je tako poletna, da film ne časi časa tokom pravljenja jedne sulude atmosfere u kojoj se može opisati naš mentalitet. Sulud!

I sve to kroz prizmu poslednje večere, ono jagnje dok se komada svima je dobro i svi su mirni. Čim ga ponestane nastaje gomila problema po sve moguće likove koji obitavaju tokom filma.

Usud je nešto što niko od nas ne može da izbegne, bilo to zbog ratnih okolnosti, i ovoga slučaja i religije, jer se sve dešava na praznik, Božića koji ništa ne znači ljudima, čije biće je okupano u moći. I koji ne prezaju da učine i najgora dela, po živote nedužnih seljaka i američkih avijatičara koji ni krivi ni dužni pokušuvaju da sačuvaju živu glavu.

Sve to kroz sočivo kamere Aleksandra Petkovića koji ovu zimu i pustahiju čini da poprimi grozmornu i jalovu poetičnost u svakom kadru. I naravno ne bi to ni približno sve bilo tako živahno i moderno da film nije montirao Vuksan Lukvoac, naturščik i progresivni kreator montažerstva kod nas.

I sam završetak je dobro poentirao, kada ništa ne ostane, onda će muzikanti sve pokupiti, tako da bi se moglo reći da je Šijan i donekle bio inspirisan ovim završetkom sa svojim kultnim naslovom Ko to tamo peva.

Odličan debitantski film i nije ni čudo što je Kadijević posle kreirao slagalicu o našem nacionalnom identitetu i moralu, i bilo bi dobro da iznova otkrijemo film i kada gospodina Kadijevića jednog dana ne bude da mu ukažemo sve lovorike koje je zaslužio.

 

[VoivodBG]

Ni na nebu ni na Zemlji (1994)



Postoje mnogo crnji i teži filmovi iz devedesetih koji prikazuju raspad našeg društva tokom rata i pod uticajem sankcija. Ovde vidimo jedan stalež koji je polako bio pred „istrebljenjem“ i kako su mnogi, umesto da ostanu ovde i uvenu, ipak odabrali da okušaju sreću u dalekim zemljama.

Nema linearnu strukturu, i ponovo Miša Radivojević, gradi kroz razne male epizode iz života grupe prijatelja vezivno tkivo koje mi kao gledaoci moramo da sami izgradimo. Svako od njih ponaosob mora da se bori sa svojim demonima ili da se prepusti crnilu i doživi mnoštvo malih smrti.

Svetozar Cvetković u ovoj ulozi jeste upečatljiv kao pojava. Voli ga kamera i to nije sporno. Ali nekako ne mogu da se otmem utisku da uloga njegovog mladog arhitekte zapravo traži mnogo jaču karakterizaciju od ustaljenih tugaljivih i tihih pogleda.

Posebno mi smeta što je sam lik prikazan poput neke nerazvijene odrasle osobe, prvi epitet bi bio autistična i nekomunikativna osoba, koja je tu više kao svedok raspada čitavog društva. A siguran sam da bi neki jači dijalog, makar i monolog, dao nove boje tom liku i učinio ga interesantnijim kao glavnog junaka koji bi imao agensa i udela u ovoj priči.

Izdvaja se i prikaz slojeva društva, imamo tu prisutne kriminalce, dizelaše, pijanice i pandure. Dragan Nikolić glumi „šmekera“ krimosa, koji je zapravo samo jedan brutalni divljak, navikao da funkcioniše po principu života na ulici. Tu je i Miki Krstović, koji nažalost nema baš zapaženu ulogu; nekako mi je žao što tada u mladosti nije dobijao prilike da se iskoristi njegova gruba pojava i da izgradi mnogo jači i efektivniji portfolio, ali bolje i sada u poznim godinama da se više pojavluje svuda.

Zoran Cvijanović, Branislav Lečić i Dragan Jovanović glume prijatelje našeg arhitekte kojeg igra Svetozar Cvetković. U nekim scenama se oseti, da kažemo, jedna vrsta bliskosti između njih, ali svako zapravo vodi svoj život u ovom filmu. Verovatno su najpotentnije scene u kojima idu i gluvare po gradu, kafanama i kućnim žurkama, gde se najbolje vidi kako im život stagnira jer nemaju previše opcija.

Zanimljiva je i uloga Aleksandra Berčeka koji igra ujaka od Dragana Jovanovića, koji je i policajac. Deluje kao da nema puno toga da radi, ali je Berček odlično skinuo mentalitet čoveka koji je u poziciji moći i može da radi šta mu se prohte. To se jasno i glasno vidi u sceni kada se lik Dragana Jovanovića ženi sa Brankom Pujić i kada im na svadbu upadne lik Dragana Nikolića koji se zavadio sa Lečićevim. Miki Krstovićev lik mu odgovara, pusti to, ovo je pandurska svadba. Sve je jasno kao dan i noć.

Bojana Maljević ima ulogu. Ne mogu da kažem da se baš ističe ovog puta. Ona prikazuje tu nadolazeću mladu generaciju koja mnogo bolje poima situaciju koja je snašla naše heroje, koji ne znaju kako da zapravo izmene svoje živote, i ona bira takođe najpametniju stvar, odlazak u nepoznato.

Kroz sijaset mikro-scena, koje, ako ne ispratite dovoljno dobro, mogu samo da vam prolete i da budete uskraćeni za detalje koje Miša Radivojević koristi da na jedan neupadljiv način prikaže sve tadašnje probleme koji su se nakupili: od nasilnog regrutovanja od strane policije i odvođenja ljudi na ratište, do prikaza dizelaša koji se na žurkama zanimaju tako što rastavljaju i sastavljaju oružje. A naravno, tu je i prikaz toga kako pijavice mogu da se nakače na nečiji talenat i da pokupe sve moguće lovorike.

Najveći greh ovog filma jeste učešće Momčila Bajagića Bajage! Njegova sektaška pesma, koja je zapravo skriveni narodnjak i koja je obeležila generacije Bajaginih svedoka, odbija da odumre; Nisam zahvalan što se ta pesma svima tako potkrala i što ne izlazi iz kolektivne svesti.

Film nije baš najsjajnije montiran i oseća se predugačko trajanje, pa na kraju pomalo i odlutate, i da su scene koje se bave usamljenim Cvetkovićem, komotno mogle da budu skraćene.

 

[VoivodBG]

Srpski film (2010)

Posle gledanja, ide jedno jako tuširanje!

I da, ovo jeste alegorija na život filmskih radnika, ali i običnih ljudi koji žive u Srbiji i kakav tretman mogu da očekuju u ovom ludom loncu od države. Države koja nas sve guši i ubija, iz dana u dan. Nekako mi je žao što je Srpski film ispao skoro pa proročanski u tom pogledu, koji se verovatno tada, daleke 2010. godine, činio kao nešto što nikada nećemo moći da dotaknemo, a to je niže od ljudskog dna. A ipak smo ga dostigli, probili, i nastavljamo da kopamo sve dublje i dublje.

Meni lično se ne dopada što su ovome pristupili iz najcrnjih transgresivnih pobuda i gotovo otvoreno mizantropskog pogleda na svet. Jedno je kada napraviš film radi šoka, ali ovde je očigledno postojala namera da se granice pomere dalje nego što su to činili čak i filmovi koji su mu prethodili i poslužili kao inspiracija. (Čitav novi francuski ekstremizam, npr.)

Sasvim sam siguran da će i horor fanovi, pogotovo oni naviknuti na krvave pirove, osetiti momente ogromne neprijatnosti i mučnine kada film krene i bez pauze samo niže sve goru scenu za scenom. Film se zacementirao, kako u našoj tako i u svetskoj kinematografiji, i s pravom nosi sve ozloglašene pohvale i pokude koje je sakupio tokom godina od izlaska. Ipak, i dalje tvrdim da bi, da je imao drugačiji naziv, kod nas možda i to samo možda, prošao ispod radara i ne bi se svaki put potezale vile i baklje kada neko povezan s njim izađe sa novim projektom.

Ako bih gledao njegove kvalitete, film je veoma vešto i sigurno režiran. Svaki kadar je efektan i služi da nas uvuče u ludilo koje deluje kao da vas neko poliva benzinom dok ste vezani, nesposobni da skrenete pogled, pa vas potom pali šibicama i posmatra kako gorite i migoljite se poput jelena ukočenog pred farovima automobila koji će ga pregaziti. Kao što bi Koja iz Discipline Kičme rekao: „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno“, samo što je ovde to pojačano do krajnjih granica, gotovo do nepodnošljivosti.

Srđan Todorović se dao ovom filmu i teško je oteti se utisku da ni pre ni posle ove uloge nije imao tako zahtevnu transformaciju. Ovde je uspeo da izađe iz svojih prepoznatljivih manirizama i psovki po kojima će svakako ostati upamćen.

Sama postavka lika, propali porno glumac sa „savršenom“ porodicom u početku deluje kao da je preuzeta iz neke sapunice, a uvodni dijalozi između njega i porodice klize u čist kičeraj, gotovo u teritoriju kempa. Međutim, vrlo brzo postaje jasno da čak i kroz te patetične scene Spasojević i Radivojević od Miloša prave pre svega običnog čoveka. Koliko god on običan mogao biti neko sa epitetom Nikole Tesle porno sveta. Upravo tu leži snaga Todorovićevog performansa: njegov ponor u ludilo postaje ubedljiv, pomeren, a ponovo dovoljno uverljiv da gledaocima predoči da je u svim tim slojevima jedan običan čovek. Počinje drveno, kao u pornićima, ali postepeno tone u ambis, i prolazi kroz stanja svesti u kojima bi se i manje izverzirani glumci našli pred obodom parodije. A Todorović ovde uspeva da izbalansira sve gorepomunete elemente i da jak performans.

Sa druge strane nalazi se Sergej Trifunović u ulozi misterioznog Vukmira. Teško je i zamisliti šta mu je prolazilo kroz glavu dok je čitao scenario i spremao se da otelotvori lik koji kreće iz naizgled plemenite pozicije, dečijeg psihijatra, i da bi potom postao režiser i završio kao oličenje manipulacije i izopačenosti, čovek koji sve, pa i ljudskost, svodi na sredstvo za finansijsku dobit.

Njegov pristup, zasnovan na zavodljivim, gotovo faustovskim floskulama kojima mami Miloša da pristane na projekat o kome neće znati ništa, ali će biti obilato plaćen, funkcioniše zastrašujuće efikasno. Iza svega stoje njegovi „srebrni jezični" govori o tome kako je u pitanju nova vrsta umetnosti, što dodatno pojačava osećaj nelagodnosti u trenutku kada Miloš pristaje.

Replika koju Vukmir izgovara u jednom trenutku, a koja je danas postala meme, zlonamernijim posmatračima mogla bi poslužiti kao jedina stvar po kojoj se lik pamti.

Trifunović u Vukmiru uspeva da potisne svoje uobičajene glumačke manire koji umeju da isplivaju u novijim projektima. Njegov antagonista ima određenu težinu upravo zato što deluje kao neko ko slepo veruje u sopstvenu ideologiju. I tu leži najuznemirujući deo njegovog performansa, ne u onome što govori, već u tome koliko je njegov lik uveren da je u pravu.

Na ovo drugo gledanje, zapalo mi je par detalja koje generalno prvi put nisam primetio jer vam film ne da vremena da dišete. Vukomirova kancelarija ima neverovatnu simetriju i crnilo koje je tek osvetljeno po kojim prigušenim svetlom, a u pozadini te iste kancelarije nalaze se radovi slikara Vladimira Veličkovića. Ti radovi zapravo daju naznake na buduće nemile događaje. I zidne lampe su obliku ženskih guzova sa tangama, nasmejah se. Jedan od Vukmirovih lakeja, ima istetoviranu filmsku traku i rolnu na vratu. Dom za decu se zove Vučica.

Sky Wikluh je napravio muziku koja efektivno podiže nivoe jeze i neprijatnosti na maksimalne nivoe. Većina numera zapravo sadrži deliće završne pesme Pazi Šta Radiš, i bilo je zanimljivo čuti kako je to sve prepakovao i aranžirao. Istovremeno neke od tema su toliko glasne, i apokaliptične da vuku na dron momente, što se odlično uklapa u glavnu mizantropsku tematiku. Zaista OST za kraj sveta, i šteta je što ovo nije izdato u bilo kakvoj formi, a verovatno i nikada neće jer je završilo u Srpskom filmu.

Čeka se sada dokumentarac o pravljenju filma, jer sam siguran da će se tu svašta videti i čuti, pogotovo od strane glumačke i ostatka ekipe koji se odlučio na korak da ostanu večno obeleženi.