Balkanska Pravila (1997)
Da sklonimo prvu i najbitniju stavku sa dnevnog reda, Balkanska pravila žanrovski nipošto ne pripadaju žanru akcije.
Ovo je bio Darko Bajićev pokušaj da napravi arthaus dramu, koja meša momente antičke tragedije, sa petparačkom pričom o tajnim službama stare Jugoslavije.
I kako se njihov raspad na frakcije, srpsku i hrvatsku, zbog borbe za nadmoć dovele do raspada Jugoslavije. I decenijama kasnije krojile sudbinu našem narodu.
Skidam kapu za veliku ambiciju, bili su ovde veliki koncepti i želje da se zaista napravi mešavina žanrovskog i arthaus filma koji nije bio učestala pojava tokom devedesetih godina.
Montaža je čudna, često se gura fejd in i out, i to baš kada bi kadar u istoj prostoriji morao da se promeni, što mi donekle govori da montažeri nisu najbolje odradili posao, ili jednostavno zbog budžeta su morali da spreme sve na brzinu.
Tokom filma ima nekolicina dobrih performansa, dok većina ostalih glumaca dobija samo dvodimenzionalne skice koje isporučuju ekspoziciju .
Otac vladar - Matori igra ga Lazar Ristovski. Kojem leže uloge grubijana i likova koji sebe smatraju većim od života. Dovoljna je scena sa početka filma na groblju dok drži govor koji nam stavlja do znanja da se ništa nije promenilo tokom naše bogate istorije i da se konstantno vrtimo u krugovima. Grešio bih dušu kad bih rekao da Lazar nema par momenata koji vuku ka parodiji, a ponovo u nekim instancama primera radi na venčanju dovode i do osećaja weltschmerza.
Sa druge strane Branislav Lečić, glumi njegovog sina Aleksu - Prašnjavog. U početku mi je ostavio dojam da ne zna šta radi sa tim likom. Međutim kako se priča o njegovom odrastanju i porodici razvijala, stvari postaju mnogo jasnije. Nedostatak oca je napravio golemu prazninu, i njegov učestali rad sa tajnim službama stvorio je čoveka koji se navodi svojim primalnim nagonima, ali pati u svakoj interakciji koju uspostavi sa ženama. Klasičan Edipovac.
Ana Sofrenović glumi Jelenu Bastu Medenu, očevu ženu, u koju se Prašnjavi zaljubljuje. Njen lik je klasična lepa žena koja krije mnoge tajne, i stvara incestuozni ljubavni trougao i beži od svoje prošlosti. Generalno je uverljiva, i videćemo je u svim nijansama od umilne, pa prestrašene i na kraju nervno rastrojene.
Najbolje scene su razgovori između tajnih službi, ali ipak, monolog koji maestralno isporučuje Danilo Bata Stojković kao Sajdžija na kraju filma je poentirao za sva vremena sve ovo što proživljavamo sa današnjom vlasti, reč za reč taj monolog je sve sumirao.
U neku ruku dotični film je kuriozitet, tematski je bogat, ali ima haotičnu formu narativa koji ne sledi linearnu strukturu. Neke scene i performansi u datim momentima bolje funkcionišu, dok kod drugih kada se ubace scene da prikažu prošlost i neke sasvim sekundarne likove koji nisu dugo bili u priči, više čine osećaj da je fillm rastegnut i ne baš najbolje koncipiran kroz montažu i time stvara veliki problem sa tempom i tonalitetom.