Не знам где другде да напишем утиске о синоћ пређеној Castlevania SOTN, ако сам промашио тему пребаците. Елем, заврших је коначно, раније ме увек брзо смарала већ при почетку, сад сам успео да истерам до краја, на 189% сам, не знам хоћу ли да јурим фамозних 200.6% или колико већ је максимум. Углавном, закључио сам да ми много више леже класичне акционе Castlevania игре него овај метроидваниа фазон. Иако сам био одушевљен Super Metroid-ом којег сам такође прешао тек пре неколико година, и мислим да је много боље дизајнирана игра и много мање криптична и лакша за сналажење, и има много бољи flоw.
Мислим добра је и SOTN игра, али сад кад сам је завршио ми је јасно зашто сам два пута пре тога одустајао. Често је потпуно нејасно где треба да се иде или шта да се уради (по чему подсећа на озлоглашену Castlevania II Simon's Quest), буквално никад ми не би пало на памет тако нешто, јер игра ничим то не сугерише. Зато сам два-три пута посегнуо и за guide-ом јер нисам желео да губим време и живце, и да лутам у круг кроз једне те исте локације. Mузика, трејдмарк овог серијала је солидна, атмосферична, али ни близу иконичним темама из претходника, осим почетне теме донекле. Гејмплеј је добар, али ме је много нервирало што не постоји посебно дугме за sub-weapon и онда ми се десетину пута дешавало да га случајно искористим јер сам притиснуо горе и дугме за напад. Толико дугмића на PS1 џојпеду, а они одлучили да наставе традицију са NES-a. Магије такође имају неке сулуде комбинације које више приличе неком МК фаталитију или комбоу, него за једну овакву игру. Неке од њих нисам успео никад ни да изведем, а понекад се дешавало да случајно бацим неку, ни сам не знам како. Срећом па нису пресудне за прелажење и може се лагано и без њих.
Нажалост, игра има велики проблем са overpowered game breaking оружјима које када нађеш постаје бесмислено играти. На пример, заглавио сам се код Galamoth boss-a, и одем да изгуглам која је најбоља тактика за њега и видим да постоји комбинација Shield rod-a и Alucard Shield-a за коју такође нисам имао појма да може да се изведе (пошто апсолутно нигде у игри то не пише нити може да се претпостави) истовременим притиском оба дугмета за напад/штит чиме се активира посебан spell за тај штит којим он постаје ултимативно оружје које једним додиром уништава све пред собом и још допуњава health и срца. Кад сам то открио, игра је била готова за десет минута, а од епског окршаја са Дракулом није остало ништа, јер је црко и пре него што је засвирала final boss музика. После мало изгуглам да има још неколико таквих оружја на која ако налетиш игра постаје потпуно broken. Што се мене тиче недопустив дизајнерски пропуст.
Све у свему, било је занимљиво и донекле забавно искуство прећи овај PS1 класик, али не верујем да ћу даље играти ове метроидваниа Castlevania-е, и да ћу радије понекад поновити оне старе чисто акционе претходнике који су ми вишеструко забавнији били.
