Надвио се мрачни Цион
Гусле моје, од јавора сува,
ђе се мудрост од давнина чува,
загудите, прекините шутњу,
опјевајмо ми свјетску превратњу.
Надвио се мрачни Цион јако,
на Ирана кренуо је пак’о,
америчка сила и галија,
да се руши Техеран-капија.
Брује небом од челика птице,
стежу обруч око персијске границе,
док Израел из потаје гађа,
нова мука у свијету се рађа.
Ал’ да видиш јада ти голема,
што се Србством великим припрема!
Не гледа се Иран и ракете,
већ се кују теорије клете.
Српски витез из многи’ кафана,
што не види даље од екрана,
развезао језик као сабљу бритку,
води туђу небивалу битку.
„Ево браћо!” — виче Сораб неки,
док му поглед сеже у Израиљ далеки,
„Овај напад, свакој правди рана,
што Тарабић збори од давније’ дана
Јер Иран је кула православна,
династије Немањића славна,
све су ово масони и групе,
што нам памет у вакцине купе!”
Други кличе испред продавнице,
док му пиво кваси бркове и лице:
„Не бојте се, то су само слике,
холограми свјетске политике!
Нити рата, нити бомби има,
све то Кју-анон управља са свима!
Прскају нас одозго са неба,
да не знамо шта Србину треба!”
Док ракете Техераном туку,
наши момци преваљују муку:
Траже симбол на крилу авиона,
да докажу печат од демона.
„Видиш бројку, видиш троугао?
Ту је ђаво своју мрежу ткао!
Библија прорекла је давно,
да ће Иран србски пасти неславно,
ал’ ће Србин из пепела нићи,
кад Путинови стигну нам МИГ-ићи!”
Ој Иране, јадна ти је срећа,
што те брани српска памет већа,
из фотеље, уз мезе и ракију,
док теорије к’о из кабла лију.
Чекајући небеско знамење,
док се баца на логику камење,
сваки Србин постао је стратег,
и разуму ударио тег.
Док се сила на Ирана спрема,
у нас више ниђе мира нема:
Ко је гуштер, ко је илуминат,
тјера Србин бјелосвјетски инат.
Гусле ћуте, јавор се осушио,
кад је Сораб завјеру провалио,
у глави му чипови и зраке,
док му гаће висе на сокаке.