Movie TV Ex-Yu filmovi i serije

[VoivodBG]

Čudo (1971)

Đorđe Kadijević ima osećaj da pretoči radove drugih ljudi u nešto sasim novo i prvenstveno svoje. To je sam po sebi prvobitni talenat. Iako je ova priča stara kao i postojanje čoveka na ovoj planeti Zemlji. Ova epska pesma je dobila adaptaciju koju zaslužuje, i ovo je verovatno jedan od veselijih Kadijevićevih filmova.
Od samog starta upoznajemo dva sporedna lika, dve lutalice, Ćoru (Toma Kuruzovića) i Čulju (Jovan Janićijević Burduš) koji lutaju bespućima i po prvi put u sopstvenom filmu, konačno Kadijević unosi prekopotrebni humor. To se sve dešava kroz malo verbalnog i fizičkog humora. Gde se njih dvojica skoro raskantaju, ali nailaze na grad pa ipak nastavljaju svoje drugarstvo.

Međutim grad uopšte nije gostoprimljiv i miran, kako se čini po prvim kadrovima. Ubrzo postaje jasno da je pod opsadom napadača i lopova koji žele da uzmu sve, bogatstvo i žene i to sve po okriljem lažnog obećanja da će im podariti mir ako ispune sve uslove. Knezu (Janez Vrhovec) preti Uša Arapin (Aleksandar Gavrič) koji ne preza od ničega i stvarno je klasičan zlikovac koga možete samo zavoleti u njegovoj gordosti i izopačenosti. Nažalost svih građana Knez počinje da izvršava njihovu volju i prikuplja svako bogatsvo, ali prolazi pored kuće u kojoj leži bolesni Dojčin (Dušan Janićijević) za kojeg kaže da je verovatno preminuo do sada.

Ono po čemu se ponovo Kadijevićev rad ističe jeste prikaz neprilika običnih i malih ljudi kada se nađu na putu velikim i jačim silama. Gde poštenje i sam Bog, skrenu pogled i gde sve postaje jedna napeta i beznadežna situacija. Dojčin ustaje iz svoje malaksalosti i prikuplja poslednje atome snage da učini pravedničku stvar. Dušan Janićijević je bio jedan od miljenika Đorđa Kadijevića, imali su učestalu saradnju i za njega je Kadijević govorio da je među najlepšim glumcima sa kojima je imao priliku da sarađuje.

Te ne čudi što se fokusira na njegov izraz lica, i kada krene scena povratak u heroja koji se sprema za svoj poslednji duel. Gde Aleksandar Petković kameramen, polako zumira iz krupnog kadra Dojčina koji pokušava da dobije snagu i izvadi svoj mač iz korica i sve se više fokusira na njegov egzaltirani pogled. Nema prateće muzike, ali način na koji grade tu scenu, oseća se neizvesnost da li će to moći da učini. Ali ipak ga iscrtava kao pomenutog heroja iz te epske pesme, zaista osećate da će učiniti nemoguće i kazniti zločince.

Iako je ovo telivizijski film, same lokacije su autentične i daju utisak mnogo skuplje produkcije nego što je zapravo bila. Kostimografija je takođe veoma upečatljiva, način na koji lopovi imaju svoju specifičnu nošnju, oklope i razna vrsta oružija zaista daju upečatljivu razliku naspram docilnih građana i ostalih likova.

Kao i u svakom filmu, likovi žena su prisutni i one nemaju baš puno toga da rade. Iskorišćene su više da poguraju zaplet napred. Ali one bi se mogle računati kao svedoci jednog Čuda.

Uvek mi je bilo zanimljivo kako u televizijskim uslovima i sa jako manjim budžetima, Kadijević uspeva da napravi koncizne filmove. Koji su tematski bogati, i pre svega jasni.

Film ima otvoren kraj, koji svako od nas može ponasob da učitava kako poželi, da li ćemo hodati tamnim vijaletom i pogubiti se ili ćemo kukati višim silama da bi konačno došao boljitak ili promene.

Sada što sve više razmišljam, nekako mi je velika žal što je Zdravko Šotra dobio priliku da napravi Boj na Kosovu. Iz svojeg rada Kadijević se jasno ističe kao čovek koji je trebao da ga režira i seriju o Svetom Savi za koji je napisao scenario, ali eto, nisu mu dali sredstva.

 

[VoivodBG]

Idemo dalje (1982)



Film prati odrastanje jednog razreda u Jugoslaviji, u malom seocetu koje je maltene razrušeno pod napadom nacista. Bivši vojnik Miloš (Dragan Nikolić) vraća se sa ratišta, a početak prikazuje kako hoda kroz maglu, kao da dolazi iz neke vrste neživota. Jaka uvodna scena i slika pomešana sa zvucima pucanja.

U selu mu namenjuju da postane učitelj i da se brine o čitavom razredu dece čiji su očevi ili poginuli ili zarobljeni na ratištu. Školom upravlja direktor Božur (Danilo Bata Stojković), koji oscilira između autoriteta i karikaturalnog lika koji pokušava da drži sve pod kontrolom. U istoj školi, kao njihov lični sluga, radi nemački vojnik Šopenhauer (Bata Živojinović), a Milošu je potrebna i ljubavna prilika u vidu babice Milice (Ena Begović).

Istovremeno, ovo se može poimati i kao svojevrsni horor film, jer Miloš previše otkriva deci, ali istovremeno traži način da ih edukuje i da kroz njih zapravo isceli svoje psihološke rane zadobijene na ratištu. Kada god se desi neka velika prekretnica, on izgovara krilaticu: „Idemo dalje!“ i to ćete čuti često. Kroz odnos sa tom decom vidimo kako se međusobno nadopunjuju i rastu jedni uz druge.

Za jedan ratni film, Šotra izbegava da veliča rat i da bira stranu. Ipak, postoji jedna veoma uznemirujuća scena sa četnikom kada se čitav mali gradić okuplja u lokalnoj zajednici, gde urlajući traže smrt za svakog okrivljenog. To je istovremeno jedna od potresnijih, ali i najsmešnijih scena.

Kroz čitav film prodefiluje dosta naših glumaca i glumica, poput velike Olivere Marković u ulozi bake Velinke, koja ima upečatljiv performans. Prikaz žene navikle na rat, sa pištoljem za reverom i bez dlake na jeziku, dok vuče svoju kozu, mota cigare i pije rakiju.

Tu se pojavljuje i veliki Pavle Vuisić kao Dragiša, koji je osuđen na smrt jer je sarađivao sa Nemcima i radio na štetu čitavog mesta. Vuisić, iako ima tek par scena, zrači harizmom i magnetizmom, a scena sa češljem ostaje urezana u sećanje. Njegov lik ima sreću jer je deda jednom od učenika, a Miloš uspeva da obuzda krvožednu želju meštana. Dopada mi se što to radi za dobrobit svojeg učenika, a ne nužno dede, koji dobija ono što mu sleduje kad mu spasi život.

Bata Živojinović kroz čitav film ne izgovara nijednu reč i igra dobrog i poštenog Nemca kojem je jasno šta je njegov narod učinio i koji se iskreno kaje, ne žaleći zbog „kazne“ koju zaslužuje.

Sa druge strane imamo Batu Stojkovića kao Božura, koji ima zaista mnogo smešnih replika i scena. Kada zakolju prase, Božur tvrdi da ne želi da proba čvarke dok se oblizuje, a buni se i kada učitelj i deca razdele meso po selu sa komšijama, jer je to deo školskog inventara. Ali scena u kojoj pije rujno vino sa Šopenhauerom je antologijska, istovremeno smešna i tužna, i dobar prikaz kako neko na visokom položaju lako može prekršiti svoja obećanja ako postoji začkoljica. (Nisu čvarci, ali vino može!)

Tu je i scena kada su deca traumatizovana Miloševom pričom o gubitku, a Božur, frapiran, ulazi u neku vrstu manične epizode u kojoj priča vic koji ne zna, ali ga završava rečenicom: „Srbin je bio najpametniji i sve je nadmudrio.“ Bata u toj sceni postaje jeziv i neprijatan, ali se upravo tu vidi koliko je bio veliki glumac, umeo je da likovima koje je često igrao uvek donese nešto novo i zanimljivo.

Najbolje funkcionišu scene sa čitavim razredom. Šotra ima dobro oko da uhvati dečija lica. Kada su prepuna radosti ili kada ih skrha tuga. Ili kada rade obične stvari koje deca rade: glupiraju se, trčkaraju po avliji ili sede u klupama, dok kamera beleži samo njihove noge kako landaraju.

Završni kadar, u kojem se Miloš oprašta sa svojim đacima dok im čita citat iz Dostojevskog, raznežiće i najtvrđe. A ja nisam od kamena, suze su same potekle. I ima nešto istovremeno bajkovito u toj sceni na način na koji je snimljena, svi su na zelenoj poljani okruženi šumom, i magla sa početka se vratila.

Film nije najbolje snimljen niti montiran,često imam utisak da se scene neprirodno prekidaju da bi započele nove. Nije ni najbolji u Šotrinoj bogatoj filmografiji, ali za film koji se dešava tokom Drugog svetskog rata ističe se time što daje nadu i što je jedan od ređih anti ratnih filmova koje imamo u našoj kinematografiji. A to je ponekad sasvim dovoljno.