Нову Годину сам отворио преласком још једне Нинтендо ретро ексклузиве. Пошто сам баталио SM64, покушао сам са Sunshine-ом који ми је знатно боље легао. Јесу и овде контроле клизавије, и камера хоће да бежи и нервира, али све то умногоме олакшава онај водени џет пак FLUDD. Јер са hover могућношћу сваки непрецизан скок и проклизавање могу да се коригују, док то у претходнику није било могуће. Игра јако лепо изгледа, стварно је Game Cube био класа што се графике тиче у то доба (штета што је лоше прошао као и Wii U на коме се тренутно играм), неке данашње игре имају лошију графику од овога.
Сад што се тиче гејмплеја, то је mixed bag. Од јако лепих и занимљивих нивоа (они почетни су ми углавном били бољи, како иде ка крају игра све су напорнији и досаднији постајали) до ужасно фрустрирајућих, толико да сам пар пута био на ивици да баталим игру. Има и солидно криптичних момената, за које ме је мрзело да се смарам и проваљујем па сам гвирнуо у walkthrough, пошто игра изненада без икаквог објашњења да би могао да наслутиш шта треба да урадиш промени неки шаблон који је до тада важио (типа из hub world-a се у друге локације улази преко оних графита, а онда напрасно није то, него мораш да станеш на одређено место и погледаш у Сунце, или да нађеш Јошија којег ћеш нахранити ананасом како би он појео џиновски ананас заглављен у димњаку неке насумичне зграде и тако ти отворио портал у следећу локацију, итд). Кад смо већ код Јошија, он је баш лоше искоришћен у овој игри, и види се да су га додали тек онако без превише мозгања како да га боље уклопе у гејмплеј, нити је на добар начин објашњено шта се све може с њим и чему служи оно различито воће које му промени боју кад га поједе. Затим апсолутно ми је кретенски да кад загинеш у неком нивоу, игра те враћа у hub world, одакле опет мораш да уђеш у ниво на којем си загинуо па све опет. Мислим нису нивои не знам колико дугачки, али чему то враћање на Delfino плажу сваки пут, логично је да хоћу да наставим тај ниво да играм, да нећу, постоји опција exit area кад се стисне пауза.
А они ретро нивои су посебан ниво пакла. Пошто ту нема FLUDD-a, све муке из SM64 су опет ту. Два су ме озбиљно терала на одустајање (поставићу линкове који су), али успех некако да их пређем, буквално су ми дланови мокри били колико сам се знојио (подсетило ме на моменте кад сам играо Super Meat Boy-a). Све у свему игра ми се свидела, иако ме је озбиљно презнојавала и нервирала, и упркос шаренилу уопште није за клинце, и прилично је изазовна и тешка. Видећу кад Galaxy-ји стигну на ред каква је ту ситуација.
А код ових нивоа сам хтео да полудим док сам играо, први је на 00:55, а други на 12:15, на том другом поготво. Први у ствари и није толико тежак, али је релативно на почетку док још не похваташ физику у игри па је зато зезнуто. Мада и кад похваташ, опет ниси никад начисто, непредвидиво је.