Moj spisak je krajnje neobjektivan i glavno merilo koje uzimam je to kakav je utisak pojedina igra ostavila lično na mene, zaokupila pažnju, izazvala emocije ili koliko mi znači kao iskustvo. U zagradi su sistemi na kojima sam igrao.
10. Shin Megami Tensei – Strange Journey (Redux) (DS/3DS)
Igrao sam je dva puta, prvi put kad je tek izašla na DS-u i posle na 3ds-u. Redux je doteranija igra, manje brutalna, svakako lepša za oko i uho. Solidna priča o „rak rani“ čovečanstva koja se širi na Antarktiku i samoubilačkoj misiji spasavanja sveta proteže se barem par poglavlja duže. Trebalo mi je barem 40 sati da dođem do poslednjeg bosa, dok sam se u poslednje dve misije dosta mučio, ručno crtao mape, obeležavao staze i izlaze raznim bojama i strelicama da bi me na kraju dočekao demon imun na sve što imam, a ranjiv jedino na ono što nemam i ne znam gde da ga nabavim iako sam prethodno skoro svaku misiju prešao, čak i one sporedne. Kraj sam pogledao na YT, priznajem.
SMT bi mogle da se zovu S&M&T (sado-mazo-tortura) igre jer je ovde nivo mučenja igrača proporcionalan nagradi koju dobiješ kada otvoriš neki skriveni prolaz, prečicu, ili zarobiš nekog novog demona. Moja prva SMT igra ako ne računamo Persone i za sada dobar izbor za sve koji bi da uđu u ovaj serijal.
9. Sekiro – Shadows Die Twice (PC)
Volim Fromove igre iako nisam baš dobar i njima. Sekiro je ujedno došao i kao odmor od Dark Soulsa. Po principu „ako je nešto dobro - promeni ga“ odbacili su štit i oklop i napravili munjevito brzu igru koja zahteva koncentraciju, mačje reflekse i traži da bukvalno postaneš ninđa da bi je savladao. Tako sam se i osećao sve vreme, da je Sekiro nešto što treba savladati.
Ne znam da li ću ikad dostići nivo zena i koordinacije da bih je završio. Souls igre su mi povremeno dopuštale da neke delove pređem „na kvarno“ ili da pozovem pomoć ali Sekiro to ne dozvoljava. Ovde je ono git gud dovedeno do neophodnog preduslova. Ne pomažu ni YT saveti niti ništa. Jedino da zaista dobro naučiš da igraš. Nažalost u tome još uvek nisam uspeo. Delimično krivim i moj džojped koji nekako ne leži za ove igre, mator PC, zakržljale reflekse i što nikad nisam uspeo da smirim adrenalin u kritičnim trenuclma. Igraću ponovo kad nabavim novu konzolu. Vrhunska igra!
8. Red Dead Redemption (XBOX 360)
Iako je ovo praktično igra iz prethodne generacije, ja sam je tek nedavno odigrao.
Odrastali smo uz stripove i vesterne. Jahali drvene konjiće i igrali se kauboja i Indijanaca. Red Dead Redemption je praktično ostvarenje svih tih dečačkih snova o divljem zapadu, nepreglednoj preriji, dvobojima i pustolovinama u kojima ...odlazim uz rijeku starim parobrodom koji vozi skitnice na zapad...
Iako sam se čuvao spojlera, jednom prilikom sam slučajno pogledao kraj, tako da sam sve vreme znao da kroz igru vodim mrtvaca.
Nisam se mnogo zanosio sporednim misijama, mini igrama i sl. Nisam imao dovoljno vremena. Jurio sam glavnu priču koja je imala i dobrih i loših strana. Uživao u jahanju, muzici, preriji ali posle nekog vremena sve mi je to počelo da biva pomalo dosadno. Žurilo mi se da završim, morao sam uskoro da vratim konzolu. Igra je postala pomalo rutinska. Ali onda me pred kraj pogodila ona scena kada počne ona pesma i kad se vratim kući i konačno vidim za šta sam se (tj. Džon) zapravo borio. Sećam se kako mi je srce lupalo od uzbuđenja i sreće i koliko sam se saživeo sa njim. Zadnjih nekoliko sati Marstenovog povratka u normalan život me apsolutno oduševilo. Toliko sam se uneo u igru, da sam potpuno smetnuo sa uma onaj neminovni kraj.
Danima sam bio pod utiskom, neprestano sam razmišljao, premotavao priču u glavi, povezivao stvari... pokušavao da objasnim ljudima šta mi je jedna igra uradila i kakve je emocije u meni uspela da izazove. Nisam nikad zaplakao zbog filma ili knjige (dobro, jednom-dvaput… zamalo) ali RDR me doveo do granica suza i ne verujem da će se to ikad ponoviti. Ne, nisam igrao drugi deo.
7. Animal Crossing: New Leaf/Horizons (3DS/SWITCH)
Jedna od onih igara koje sam želeo da igram od prve najave. Video sam šturi članak na predzadnjoj stranici „Bonusa“ od kog mi je kliknuo nešto u glavi i reklo „to je to!“.
Probao sam preko emulatora ali nije išlo. Prvi put da sam zaista zaigrao AC bilo je na 3ds-u - po meni idealnoj platformi za ovu igru (sve dok se nije pojavio Svič).
New Leaf sam igrao godinama i toliko se toga u međuvremenu desilo da je igra postala zaseban život i oaza mira i spokoja. Naravno da sam brzo provalio algoritme i rečenice koje se u krug ponavljaju ali sve je to postalo nebitno kada sam podelio igru sa ukućanima. Stvari koje su oni otkrili i uradili meni nikad ne bi ni pale na pamet, a igranje je bio i ostao dnevni ritual. Mislim da niko ovde „u regionu“ nema toliko sati u AC:NL kao što ima moj dobri stari 3ds.
Prošlogodišnja verzija igre je izašla u pravo vreme i zaista je unapređenje u svakom mogućem smislu. Tehnički i idejno sve je zaista sjajno. Redovno izlaze nove zakrpe, praznici, dešavanja. Pre nekoliko meseci prestao sam da igram. Nisam hteo da „upropastim“ izgled ostrva već sam ga ostavio da i dalje bude prirodno, bez popločavanih staza, pretrpavanja svim i svačim. Ne znam da li ću se vratiti ali sam uživao u svakom od tih četrdeset-pedeset sati koje sam proveo na mom malom ostrvu.
6. Ethrian Odyssey (DS/3DS)
Ovde ne mislim ni na jednu pojedinačnu igru već na ceo serijal. Jednostavno ima nešto u ovom staromodnom lutanju lavirintima, nepoštenoj borbi sa neprijateljima i bežanju od opasnih FOE-a, iscrtavanju mape i oznaka na donjem ekranu što u meni izaziva čisto zadovoljstvo i navalu hormona sreće. Lep, stilizovan crtež, gotovo nepostojeća priča, sati i sati lutanja, skupljanja, razvijanja likova, vraćanja u selo da prodaš šta si našao, prijaviš otkrića, uzmeš nove zadatke, kupiš bolju opremu, prespavaš u krčmi da obnoviš energiju, praviš sve bolje družine i to sve uz opuštenu džez i ambijentalnu muziku u pozadini...
Odlična igra koju možeš uzeti na 15 minuta ili igrati 5 sati. Kasniji lavirinti postaju (pre)komplikovani i teški, a mehanika i princip koji smo iskusili na prvih par nivoa ponavljaju se u nedogled… kažem u nedogled pošto nijednu od ovih igara nisam završio, iako sam u svaku uložio desetine sati. Jednostavno takva je igra: igraj koliko želiš čak i da je ne završiš nisi ništa izgubio od sjajnog RPG iskustva.
5. Inside (PC)
Mnogo sam voleo platformske avanture poput Another World i Flashback i prelazio sam ih bezbroj puta kao klinac.
Jedne noći kad sam se umoran i pospan vratio iz grada uključio sam „Inside“ samo da vidim kakva je. Međutim igra me razbudila, razmrdala, oduševila, zapanjila i na kraju ostavila tako da visim i razmišljam o tome šta se desilo dok je napolju uveliko svitalo a mene san davno napustio.
Svideo mi se ovaj a-la Another World pristup gde igru možeš mnogo brže završiti i gde nema mnogo zaglavljivanja (u tebe gledam, Limbo) već te navodi da pređeš celu iz prve.
Retko dobro interaktivno iskustvo. Ne smem da je ponovo odigram, sve se plašim pokvariću onaj prvi utisak.
4. Bloodborne (PS4)
Jedan od najboljih rođendana u životu: dobijam „četvorku“ i to Bloodborne izdanje. Igra friška, tek izašla, maltene vrela, još ni recenzije nisu stigle a eto je tu u mojim rukama.
Bloodborne je ispunio i sva očekivanja i dugo je bilo teško zaigrati bilo šta drugo jer je posle ovako upeglane igre, sa tako dobrim kontrolama, borbom i pričom ostale igre su mi delovale nekako trome i nedovršene.
Prešao sam sve što se moglo preći a u pauzama slušao analize priče koju ovako samostalno nikad ne bih skontao.
Jedina platina koju sam uzeo na ps4 i vrlo sam ponosan na nju.
Konzolu sam prodao ali disk je još imam, čekam ps5 pa da ponovo opletem po Jarnamu, starom i Novom.
3. Life Is Strange (PC/PS4)
Igra koja me pogodila pravo u srce.
Bilo je delova u igri koji su me doveli do takvog emotivnog stanja da se sa ove liste jedino može uporediti sa poslednjim poglavljem (i epilogom) RDR-a.
Još lepše je što nisam igrao sam nego smo svi ukućani zajedno učestvovali i gledali kao interaktivni film, pošto je ovo jedna od onih igara koja uopšte nije dosadna da se i samo gleda sa strane. Prešli smo mnogo puta i otkrivali sve tokove priče i svakoga je na svoj način dotakla i raspametila.
Igra nije imala ni veliki budžet niti je tehnički doterana kao neke druge slične avanture. Ali tehnikalije su ovde ionako manje bitne. Igra ima dušu, nešto što se retko dešava ne samo u igrama nego u bilo kom mediju. Omiljeni deo? Verovatno onaj pokušaj da se promeni prošlost i posledice te odluke. Odabrao sam "lošiji" kraj. Nisam hteo da napustim prijatelja ni po koju cenu. Ko je igrao razume na šta mislim.
U drugom delu ima scena gde u sred noći prolaziš kraj Arkadija Beja i, u zavisnosti od toga kako se završio prvi deo, gradić je tu ili (u mom slučaju) samo mrak u daljini i natpis šta je tu nekad bilo…
2. Binding of Isaac (Vita/3DS/Switch)
Mešavina rogue i klasične Zelde koju njeni autori i dalje usavršavaju i doteruju. Ovo mi je dugo bila igra za „uz podkast“, ali sam posle nekog vremena otkrio kako je bolje igrati sa uključenim zvukom, čak je i neophodno.
Iako sam u na Isaka skucao sigurno stotine sati i dalje sam loš igrač. Ponekad pogledam kako to igraju oni „profi 'tjuberi“ i tek vidim kako nemam pojma i da igram seljački, kao nekakvu arkadu bez mnogo planiranja i razmišljanja. Igru sam selio sa sistema na sistem, uglavnom su u pitanju bile ručne konzole, trenutno je na Sviču tu će ostati sve dok se ne pojavi Svič2/pro ili nešto slično.
1. The Legend of Zelda – Breath of the Wild (WiiU)
Ovo je igra koja me toliko obuzela da sam potpuno zapostavio i zaboravio život oko sebe.
Prva Zelda posle Okarine koja mi je potpuno legla i koja je iza svakog brda i doline nudila nešto novo i zanimljivo. Ne verujem da mogu dodati bilo šta u prilog ove igre a da to nije već sto puta rečeno. A to bi više ličilo na doživljaje sa putovanja: koga sam sreo, šta sam video, kako sam to i to okrio...
Bilo je lepo biti na pravom mestu i u pravom trenutku da bi se to doživelo. BotW je jedan od razloga zašto i dalje volim video-igre i još uvek trošim i pare i vreme na njih.
Nije savršena, daleko od toga. Imam ja tu raznih zamerki. Čekamo nastavak, nadamo se najboljem.
