Iskren da budem, ova godina je bila brutalna po broju kvalitetnih igara. Bilo je teško izabrati samo osam, mislim da bih lagano mogao i duplo više.
Najbolje igre, ovog puta idemo uzlaznim redosledom:
8. Windswept - Simpatičan platformer sa patkom i kornjačom koji svoj uzor nimalo ne krije, a to je Rare-ov KDC serijal. Iako nije prva igra koja je to pokušala, mislim da je u tome do sada najuspešnija. Osim što verno kopira moveset i kontrole, donosi i neke nove poteze koji dosta produbljuju standardni DKC gameplay, i developeri apsolutno zahtevaju da ih savladate, tako da do svog kraja igra prerasta u platformerski izazov koji nije viđen još od Celeste.
7. Arc Raiders - Za mene jedno veoma novo multiplayer iskustvo. Iako PvP ovde igra veliku ulogu, odavno nisam video zajednicu koja u tolikoj meri odbija da se uključi u tako nešto, ili da čak kritikuje i kažnjava igrače koji ispoljavaju takvo ponašanje. Kul je naići na igrača koji je se nalazi u beznadežnoj situaciji, opkoljen mašinama (ili čak drugim igračima), pomoći mu da se izvuče, i onda se udružite, nađete još neku ekipu i zajedno pokušate da uništite džinovskog boss robota. Najbolja reklama za proximity chat u igrama.
6. Blue Prince - Roguelike žanr svake godine uspe da iznedri neku svežu ideju kako da primeni taj koncept, a ovo je najnoviji primer. Volim kada me igra natera da koristim papir i olovku. Da sam stigao da odigram još, verovatno bi se našlo na nekoj višoj poziciji, ovako ide među jediničare.
5. Split Fiction - Phares očigledno ne želi da prekine sa co-op igrama i ja sam mu beskrajno zahvalan zbog toga. Esencija luna parka pretočena u igru jer je svaki nivo vožnja za sebe i svaki je veoma zabavan. Hvala Fluffyju na guest slotu
4. Clair Obscur: Expedition 33 - Konačno su ljudi kojima je potezni JRPG gameplay bio privlačan, ali nisu mogli da se nose sa japanštinom dobili svoju igru. Francusština nije nužno toliko drugačija ili bolja od japanštine, ali donosi nešto zrelije ispričanu priču koja je najzanimljiviji aspekt ove igre. Interesantna mešavina poteznih i real-time mehanika, mada je meni koji sam navikao na old school FF igre ceo taj momenat sa forsiranjem parryja bio često i previše stresan. Možda i najbolji soundtrack ove godine u veoma jakoj konkurenciji. Moram da priznam da otkad sam je prešao manje mrzim francuski jezik.
3. Elden Ring Nightreign - Praktično celi period od objave pa do izlaska ove igre sam bio prilično nezainteresovan, najviše zbog multiplayer fokusa igre, ali kako se bližio datum izlaska, počeo je da me obuzima čudan osećaj - kako to da From izdaje novu igru, a ja ne planiram da je igram... Tako sam razmišljao i razmišljao, i onda se setio svoje rečenice sa kraja
Armored Core 6 reviewa gde sam izjavio da bih igrao i farming simulator kada bi ga From napravio, jer verujem da bi našli način da mi ga učine zanimljivim. Tako da sam im još jednom dao poverenje, i još jednom sam bio višestruko nagrađen. Zvezda igre su definitivno bossovi, neprestano ih evoluiraju, i ovog puta su mnogo bolje prilagođeni borbi sa više igrača, ali osim toga su često i epski spektakl pun "absolute cinema" momenata. Pored toga, priča je iznenađujuće zanimljiva, a sve ovo zaokružuje i standardno odlična muzička podloga. Da dodam da je i
Forgotten Hollows ekspanzija učinila igru još boljom.
2. Hades II - Retki su nastavci koji mogu da se nose sa sa hajpom koji se akumulirao tokom godina razvoja za koje neki timovi mogu da izbace i po nekoliko igara, i da u potpunosti opravdaju očekivanja. Hades II donosi unapređenja u skoro svakom aspektu igre, a najviše na polju gameplaya koji je u prvoj igri umeo da postane jednoličan nakon što provalite kako da pravite dobar build, sa mnogo spamovanja jednog istog poteza. Uvedena su neka ograničenja, Melinoe ne može da spamuje dash kao Zagreus, a kompozicije encountera i izazovniji bossovi se staraju za to da se uključite u borbu sa malo više razmišljanja. Postoji i dosta novih boonova i raznih drugih npc-jeva koji svaki novi run čine dinamičnijim. Ponovo, odlična muzika u potpunosti zaokružuje ovo iskustvo, Scylla u meni ima vernog fana.
1. Hollow Knight: Silksong - Prateći raniju misao, još su ređi nastavci koji se sa nezapamćenom količinom hajpa nose tako što im se smeju u lice, pregaze sva moguća očekivanja, i opušteno postave standard prema kojem će svaka igra koja ima visoke aspiracije u žanru, ali i šire, morati da se meri. Mislim da nikada nisam video igru koja je sa ovakvom lakoćom prevazišla svog prethodnika (koji je već bio vrhunac metroidvania), koja pravljena sa ovolikom količinom samopouzdanja, sa prelepim vizuelnim dizajnom, predivnom muzikom, pametno proširenim loreom, sa tolikim uverenjem u svoje mehanike i izazov koji će da postave pred igrača... Kontrolisati Hornet i pratiti njen razvoj i samoaktuelizaciju do kraja igre je bilo uživanje i privilegija.
Honourable mentions: Ender Magnolia, Awoved, Ninja Gaiden 4 i Ragebound, Shinobi, Silent Hill f, Final Fantasy Tactics Remaster, sve ono što nije moglo da stane na listu, ili što sam probao po malo, ali iz raznih razloga nisam stigao da odigram. Tu je i žal što nisam stigao ni da probam Khazana i Wuchang.
Najiščekivanije igre:
5. The Duskbloods - Jako mrzim sebe što je stavljam na listu, ali nakon odličnog Nightreigna, totalno mogu da vidim sebe u budućnosti kako impulsivno kupujem Switch 2 samo da bi igrao ovo. Ride or die.
4. Cairn - Nova igra jednog vrlo simpatičnog indie studija. Generalno zanimljiva sportska disciplina koju povremeno volim da pratim, i ovako mi deluje dosta bolje od mehanički razočaravajućeg Jusanta.
3. Forza Horizon 6 - Mislim da je serijal već počeo blago da stagnira, i generalno me nervira kada trkačka igra eliminiše skoro svaki osećaj progresije, ali to što je ovog puta smeštena u Japan prosto ne može da me ostavi ravnodušnim, pogotovo ako uspeju da verno prenesu njihovu bogatu automobilsku kulturu.
2. Onimusha: Way of the Sword - Iako me je serijal zaobišao i totalna je nepoznanica za mene, imam dobar osećaj u vezi ove igre i sviđa mi se ono što su do sada prikazali.
1. Control: Resonant - Volim Control i imam ogromno poštovanje prema Remedy studiju, njihova nova igra ima apsolutni prioritet ove godine.
Naravno, čeka se i Silksong DLC, ali se ne zna ni koliki je, ni koliko će ih biti, niti da li će iz toga da se izrodi neka nova igra, pa neka ostane van liste
Razočarenja:
3. Metroid Prime 4: Beyond - Bilo je visokih očekivanja podstaknutih povratkom 2D igara na pravi put i dobrim remasterom prve igre, dok je strah od onoga što su pokazali u trailerima guran pod tepih. Jedino lepo što mogu da kažem o ovome je da povremeno ima odličnu atmosferu i muziku koji mogu, kao kroz neku maglu, da blago podsete na legendarni original. Ostatak teksta bi bio duži od ovog celokupnog posta, tako da ću to da ostavim možda za neki drugi put. Možda, jer ne znam da li vredi uopšte trošiti reči na ovo, iz intervjua sa producentom igre mnogo toga postaje jasno. Makar je dobio nogu od Nintenda.
2. Poskupljenje hardwera - Zbog AI smeća
1. AI smeće svuda (pogotovo u razvoju igara) - Sa katastrofalnim posledicama na neke manje i nebitne stvari poput gaming hardvera i hardvera uopšte, ali i ljudske živote i prirodu.
