Posle 46 sati, otključani svi krajevi
...
.......
...............
Rekao bih da je igra savršena ali to bi bilo preterivanje. Ono što jeste savršeno u ovoj igri je priča i način na koji se ona pripoveda. S obzirom da sam Nier Automatu prešao pre 9 godina, znao sam samo da ću od Yokoa Taroa dobiti jako čudan gameplay, nejasnu priču i više krajeva. Nisam se ni nadao ovako emotivnoj priči upakovanoj u povremeno monoton, a nekada prosečan gameplay.
Yoko Taro kao umetnik i autor mi je prilično fascinantan i pogađa mi žicu temama, a samo kao plus, smešta radnju u te praznjikave i monotone svetove koji mi prijaju. Prelazak četvrtog zida, neočekivani raspleti, još konfuznija objašnjenja, u Replicantu sam proživeo sve, a opet sam uživao u priči i svim raspletima. Takođe mi se jako svidelo kada iste situacije sagledamo iz dve različite perspektive i ono što smo mislili da je stvarno crno-belo, ono ispadne belo-crno. Čovek se igra sa predrasudama, da bi te vratio na početak i naterao da sve sagledaš iz potpuno drugačijeg ugla.
Gameplay je po meni prost, ništa teško i izazovno (nekada mi i to prija, ne mogu stalno ni tryhardovati), ali isto tako, dinamika se razbija naglim promenama žanra što me je nateralo da par puta izbacim glasno "HA!". Neću detaljisati mnogo, ali jedna regija je doslovno čitanje knjige (koje krije tragičnu i tužnu priču u sebi). Nekoliko melee napada, nekoliko različitih magija koje mogu da se bacaju, horde neprijatelja i ogromni bossovi kojima treba svući health da bi se napredovalo dalje. Igra ima MNOGO side questova i nisam se upuštao u pecanje i sađenje cveća jer nemam strpljenja, odradio sam samo dovoljnu količinu sidequestova da bih dobio sve krajeve i čisto još nekoliko, za koje sam smatrao da će mi dati još malo "mesa" oko priče i oko meni dragih likova.
Pročitao sam na nekoliko mesta da Replicantu fali tako malo da bi bila savršena zbog malo tvrđeg gameplaya i pisanja. Za pisanje ne mogu da se složim jer ja ni jednu manu nisam našao. Ako se psuje, psuje se sočno. Ako se izgovara arhaični engleski jezik, izgovara se jako graciozno i umereno. Ako ima japanštine, nije odvrnuta na 100, već orbitira tu negde oko 70. Dijalozi između protagoniste i njegovih kompanjona su odlični i pamtljivi, čak i kada ima patetike, nikada ne prelazi u nivo susramlja (hihi). Momenat narativnog spajanja Replicanta i Automate mi je bio možda najdraži deo igre.
Muzika je predivna. Upotpunjuje svaku regiju tematski prilično dobro, a još emotivnije udara kada se znaju pojedinosti likova i samih prostora i kroz kakve su sve nedaće prošli.
Od mene ide lagana stotkica ili desetka, svejedno. Nier fanovi su podjednako iritantni koliko i Souls fanovi i totalno ih razumem. Replicant za mene je isto što i Automata, isto što i Outer Wilds <3
