U poslednjih 15 dana sam proveo neverovatnih 50 sati. Pokušao sam da igram DS na launchu, ali sam baš tada dobio dete i pošto sam bio izmoren od nespavanja i hronične mučnine u stomaku svaki put kada čujem dečiji plač, brzo sam odustao. Možda već nakon sat vremena.
Sada su stvari malo drugačije. Da li narativ ima pretenciozne momente? Da li ima previše repetativnih tutoriala? Da li je prepuno kojimaizama? Odgovor na sva ova pitanja je "naravno, da" ali sam takođe doživeo stvarno unikatno iskustvo koje bih mogao da poredim sa Journey i sa Breath of the Wild.
Mislim da ni dan danas ne umem da odem u detalje priče bilo koje od MGS igara. Znao bih da sve sumiram u: "big bossa volim, snake je kul, revolver ocelot je previše kul". Priča u tim igrama je za mene uvek bila i ostaće konfuzna, ali sam sve te igre igrao zbog gameplaya (Peace Walker, Ground Zeroes, Phantom Pain
) i zbog dramatičnih over the top momenata.
Sa takvim očekivanjima sam upalio i Death Stranding. Bio sam spreman da ništa neću razumeti, ali na moje veliko iznenađenje, priča je prilično pitka. Zašto se šta dešava, koji su motivi pojedinaca i šta je moj cilj, sve je bilo prilično jasno. Kojima nastavlja i dalje da bude Kojima, pa me imena poput Sam Porter Bridges, Die-Hardman, Deadman, Heartman, Mama, Brigdet Strand nisu ni malo iznenadila i dovoljno je bilo pročitati ih da bih razumeo ko su ovi ljudi i koju ulogu imaju u ovoj verziji Amerike. Znam da internet voli da DS naziva kurir simulatorom ili walking simom, ali mi je bio potreban predah od metroidvania, platformera i pucačina, pa sam core mehaniku igre prigrlio bez ikakvih predrasuda.
Prvih nekoliko sati su monotoni i ne pokazuju šta DS zapravo jeste. Idi i poveži gradove, šetaj kroz neravan teren i pokušaj da ne uništiš pakete saplićući se o kamenje ili brzake. Tačno, DS je walking sim samo ako se površno gleda na to. Onog momenta kada sam povezao par gradova na mrežu i video šta su ostali igrači napravili, kuda su utabali puteve, gde su ostavili znake, to je bio prelomni momenat. Sledeći je mislim svima poznat:
Prva ozbiljna misija, povezivanje Port Knot Cityja: Brdo, kiša, BT-jevi, stres, obuća na izmaku, i onda na vrhu brda izlazak sunca, silazak niz planinu uz Silent Poets - Asylums For The Feeling feat. Leila Adu. Ne sećam se kada sam imao takav osećaj sreće zbog tako male stvari u nekoj igri.
Ostatak je samo uzlazna putanja uživanja. Obožavao sam da upadam u Mule i Homo Demens kampove, da ih sve pobacam u nesvest i onda da im pokradem što više resursa da bih izgradio autoput. Takođe sam se par puta osmelio da krenem peške uz planinu. Ne znam koliko sam puta bio u bezizlaznoj situaciji a onda bi se tu našla građevina koju je neko postavio i uštedela mi 10-15min kvalitetnog mučenja
Svako novo povezivanje grada na mrežu je donosilo taman toliko unapređenja da mi za nijansu olakša sledeći put, a onda bi me sačekala nova prirodna prepreka oko koje sam morao dobro da kalkulišem kako da je zaobiđem. Push and pull tehnika je baš upalila kod mene i prijao mi je taj ritam. Ja generalno ne volim multiplejer ali ova ideja povezivanja igrača je nešto što me je zadržalo. I dalje si sam, ali znaš da si okružen drugima koji su prolazili kroz iste muke i mnogi od njih su ostavljali pomoć bez ikakve lične koristi. Ako se borim protiv BTja, avatari drugih igrača bi mi "pomagali" dobacujući mi oružje i health iteme. Savršen primer altruizma koji je verovatno moguć samo u gejmingu
. A kada bih sutradan upalio DS, počeli bi da mi iskaču lajkovi za građevine koje sam ja ostavio i vizuelna potvrda da sam i ja nekome pomogao.
Borbe sa velikim BTjevima su mi najmanje upečatljiv deo. Samo na početku sam imao osećaj panike, a kada se provali fora kako da se pobede/izbegnu, nije više ništa toliko teško. I smatram da DS nije teška već samo izazovna na momente. Kako je priča odmicala, tako sam sve manje sporednih misija prihvatao i fokusirao se na main misiju. I naravno da sam se emotivno vezao za Lou.
Drago mi je da sam odigrao DS pa čak i posle 6 godina, vredelo je sačekati momenat kada ću zaista da kliknem sa njom.
... onda kiša stane kada dođeš na odredište. Tu se malo gubi realizam jer je za očekivati da je timefall random događaj i da treba samo da sačeka pa da prođe ali nije tako. Treba da uradiš isporuku što brže i onda će stati. Pojava BT-ova je takođe trigger-ovana na isti način.
