Predjoh sinoć igru, a onda sam momentalno krenuo u drugi prelazak
Ukratko, ovo je najbolja Silent Hill igra nakon dvojke.
Ono što mi je uvek bilo najbolje u SH igrama, priča, je ovde vrhunski odrađeno. Ne čudi me, jer je Ryukishi07 radio Higurashi When They Cry, čak i SH f pomalo podseća na Higurashi pričom i atmosferom. Glavni lik u SH f, Hinako, mi je prirastao k srcu i, zajedno sa Jamesom iz SH2, mi je sada jedan od omiljenih likova u video igrama. Veoma lako sam osetio empatiju kada je u pitanju ona i sva sranja koja joj se dešavaju. Tek negde na polovini igre sam polako počeo da sklapam kockice, ali i dalje nisam kapirao najbitnije stvari, to je došlo tek negde u poslednjoj četvrtini. Kapiram da ni sada ne kontam najbitnije detalje priče, pogotovo jer vidim da drugi prelazak nudi daleko više no što je to običaj u igrama ovog tipa. Definitivno vredi odigrati igru kako bi se iskusila priča, pogotovo jer je igru moguće preći za desetak sati (meni je trebalo oko 10.5).
Igra izgleda veoma lepo, teksture su mi bile na high, sve ostalo na medium i nisam se previše bunio kada je grafika u pitanju. Naravno, bilo je seckanja ponekad, jednom je igra čak i spala na jednocifren broj frejmova na par sekundi, ali sve te gluposti sam iskusio i sa SH2 R, kapiram da su to samo čari UE5 enginea. Kosa Hinako izgleda odlično, kao i lica likova (Rinko je baš lepa). Grad kroz koji se krećemo u igri je odličan, pun uskih ulica, sokaka i naglih skretanja, čak povremeno izaziva osećaj klaustrofobije. Zgrade koje posećujete u igri su takođe lepe, pune detalja i veoma atmosferične. Ne sećam se da je bio deo igre koji mi se nije dopao estetski (a nisam baš ljubitelj Japana u igrama).
Zagonetke umeju da budu baš zeznute, bilo ih je par koje su me kvalitetno zbunile, ali bilo je i onih koje se veoma lako mogu rešiti. Jednu nisam najbolje skapirao, pa sam morao brute force rešavanje. Razumeo sam tekst koji me navodi kako da rešim zagonetku, ali nisam mogao da povežem neke detalje, jednostavno nisam video logiku.
Borba u igri je odlična! U početku sam bio veoma skeptičan, čak me i blago iritirala borba dok nisam skapirao da sam noob i da moram da naučim da igram igru. Gotivim stamina management u igrama, pa mi je kul videti to u Silent Hill igrama (ne mislim na jednostavnu implementaciju u SH1, niti na staminu u SH2 i SH3). Sanity mehanika mi se nije dopadala u početku, ali sada kapiram da je razlog to što je nisam najbolje kapirao. Sada mi je jasno da je u pitanju veoma dobra mehanika koja produbljuje borbu i može da je učini lakšom, ali i više napetom. Ja sam igrao na story combat (igra tako savetuje prvi put), pa zbog toga nisam iskusio najbolje sanity mehaniku, ali sam zadovoljan odlukom da igram prvi put na tom nivou težine. Neprijatelji su me često mlatili, par puta me ostavljali na korak od smrti, a i umirao sam u početku par puta dok nisam skapirao borbu bolje. Možda sam ja smotan, ali combat nije lak koliko neki ljudi vole da tvrde. Boss borbi nema mnogo, ali su odlične, jedna me čak i vratila u Elden Ring
Zvukovi i muzika su 11/10, nemam ni jednu zamerku, Mayoi Uta se dodaje na listu najboljih SH pesama. Naravno, tu su i pesme u kojima besni penzioneri udaraju radijatore shipkama, pesme u kojima se čuju jauci i zapomaganje, a tu su i pesme u kojima do izražaja dolazi orkestar i koje pružaju nešto više od osećaja panike i nemoći.
Drago mi je da se igra popišala po mom početnom cinizmu ka njoj i preobratila me u obožavaoca. Drago mi je da se eksperimentiše sa Silent Hill igrama, pošto je jedna od survival horror igara s kojom bi valjalo eksperimentisati što više ako se ja pitam.
Sve u svemu, Silent Hill f je moja GOTY 2025, ne verujem da će joj se išta približiti. Divna melanholična igra.
10/10
