Надао сам се да ћу напокон на поштен начин прећи Alien: Resurrection али игра је одлучила да нахрани иронију, односно да ми је набије ђоном у раље. На нивоу на коме се тренутно налазим толико спајкује тежина да сам тешка срца користио неколико пута сејв стејтове, само да не бих морао по педесети пут да понављам дионице које сам прешао већ. И онда дође сама
завршница тог нивоа, а ја потпуно без муниције, да не знам више како ћу. Као да су најмјерно одлучили да усеру играча. Још сам баш пажљиво играо, штедио муницију, ако би се десила нека каубојштина онда бих учитао позицију да рационалније прођем кроз ниво тј. сачувам џебану. И џаба, опет дођох до овог дијела. А тек сам на неких 70% посто игре. Наравно, ситуација се ресетује са новим ликом на нивоу касније али ваља до њега доћи, не знам којом магијом.
Још сам сада посегнуо и за читовима али иако се откључа читерски мени, у игри неће да појединачно крену да раде. Чак сам и позицију прије кориштења сејв стејта учитао да пробам, исто. Мени се лако откључа али кодови неће да се 'упале'. Муке моје...
Скоро никада не варам у играма и увијек набијам главом у препреку али има нека граница једном у неколико година. Скоро сам играо
Martian Gothic: Unification и стигао исто близу краја и то РС верзију која је знатно тежа од PS1 ver. Она је исто да избудалиш, још је незавршена, има гличева чак и у системском дизајну. Ту сам исто дуго тупио, дошао до неких 80% и баталио, сачувао сејвове па можда некад.
За разлику од ње, ова игра је поштенија али те ишамара свим екстремитетима користећи своју механику и подмукли дизајн. Мислим да је непролазна за већину играча осим нинџи са кликером који играју 'лаке руке', као тај са линка. Мада чини ми се да ју је научио напамет.
Ово је већ четврта претешка игра коју играм, могла би нека боранија после овога.
Поздрав из године 2000-те.
