VoivodBG
nerealni elitista
- Messages
- 5,288
- Reaction score
- 8,159
- Points
- 553
Last edited:
-
Dragi članovi, prochitajte OVU vest u vezi nove teme!
-
Molimo vas sve da pročitate PRAVILA FORUMA i da se istih pridržavate. -
Secret Level Discord server je LIVE! Za više informacija kliknite OVDE
Mr. Wolf
Well-known member
- Messages
- 2,088
- Reaction score
- 3,935
- Points
- 373
U poslednje vreme sam se (uglavnom) bacio malo vise na cinemu 70ih....
Od Sama Peckinpaha sam do skoro gledao samo Straw Dogs. Sirov, provokativan, brutalan i savrsen. Sto me je zainteresovalo za ostale njegove filmove...
The Wild Bunch - gledao sam director's cut verziju, ima mi film momente kad mozda i previse uspori i odluta, ali ne mogu da kazem da mi je u ovom slucaju smetalo. Likovi su bili zanimljivi i osecaj melanholije koji provejava kroz film je sve upotpunio, stalo vam je za njihovu sudbinu. Akcioni delovi su poezija, nacin na koji ih Peckinpah rezira (sto je nesto po cemu je prepoznatljiv i cenjen) i montaza tih scena je cisto uzivanje, da nikad ne pozelis da se zavrse.
Pat Garrett & Billy the Kid - ovaj film je poznat po jako teskoj produkciji, svadji sa glavonjama producentske kuce, kasapljenju bioskopske verzije, itd. Konacna Peckinpahova verzija nikad nije zvanicno izbacena, ali po mnogima jako blizu toj konacnoj verziji je Criterion Final Preview verzija filma koju sam i gledao.
Cudan je malo izbor Krisa Kristoffersona za ulogu Billyja, pre svega zbog godina i energije koju daje, ali je zato James Coburn sjajan kao Pat Garrett. Covek prosto u svakom kadru gospodari svojom pojavom i ovaj film nosi sa lakocom.
Jednu od sporednih uloga igra Bob Dylan, koji je radio i soundtrack za film. Knockin' on Heavens Door je radjena upravo za ovaj film i u dobrom broju scena je prisutan instrumental te pesme, moze se slobodno reci da se preteralo sa njenom upotrebom.
Kao i u The Wild Bunch (i generalno vecini njegovih filmova), melanholicna je atmosfera, zal za nekim starim vrednostima i vremenima, neizbezan dolazak velikih promena i junaci koji beze od toga ili im je tesko da prihvate situaciju.
Bring Me the Head of Alfredo Garcia - za ovaj film kazu da je Peckinpahov najlicniji film i vrv jedini film koji je izbacen bas onako kako je zamislio, bez intervencija od strane producenata. Sve se to oseti dok pratimo glavnog lika na svom putovanju ka necemu za sta je mislio da ce biti rutinski posao i da ce biti nagradjen lakom lovom koja ce mu obezbediti beg iz trenutne situacije.
Nije lak film, atmosfera je gorka, prsti od mizerije, ali sve to na kraju ostavlja jak utisak. Tu je naravno i jedna brutalna scena akcije koja ce sigurno ostati u pamcenju.
The Getaway - najlaganiji, najpristupacniji Peckinpahov film, sa Steveom McQeenom i Ali MacGraw u glavnim ulogama. Veoma zabavan, odlicna akcija, ne nudi nesto vise za razliku od ostalih Peckinpahovih filmova, niti ima potrebe. Skroz dobrodosao predah od uobicajenog Peckinpaha.
Carrie - najzad pogledao, shvatio zasto se tata kune u ovaj film i spominje ga svaki put kad krene prica o filmovima. De Palma tako dobro gradi atmosferu i tenziju do kulminacije, plus su pokidale Sissy Spacek i Piper Laurie, koje glume Carrie i njenu majku.
Ovo je tip filma zbog kojeg se iznova zaljubis u cinemu.
Abre Los Ojos - o filmu je je dovoljno samo znati da se zgodnom momku zivot menja nakon saobracajke, to je to. Posle se samo prepustis da te ovaj psiholoski triler Alejandra Amenabara (The Others) izvoza do kraja.
P.S. Penelope je predivna
Duel - vec na svom pocetku je Spielberg pokazao koliko je dobar reziser. Ubrzo je sasvim jasno da sledi jedna veoma zanimljiva voznja (heh) sa ovim filmom.
Assault on Precinct 13 - stvarno je za divljene sta je Carpenter uspeo da uradi sa budzetom od 100.000 dolara (danasnjih 580k). Jednostavnost, smek i prejaka glavna muzicka tema.
Od Sama Peckinpaha sam do skoro gledao samo Straw Dogs. Sirov, provokativan, brutalan i savrsen. Sto me je zainteresovalo za ostale njegove filmove...
The Wild Bunch - gledao sam director's cut verziju, ima mi film momente kad mozda i previse uspori i odluta, ali ne mogu da kazem da mi je u ovom slucaju smetalo. Likovi su bili zanimljivi i osecaj melanholije koji provejava kroz film je sve upotpunio, stalo vam je za njihovu sudbinu. Akcioni delovi su poezija, nacin na koji ih Peckinpah rezira (sto je nesto po cemu je prepoznatljiv i cenjen) i montaza tih scena je cisto uzivanje, da nikad ne pozelis da se zavrse.
Pat Garrett & Billy the Kid - ovaj film je poznat po jako teskoj produkciji, svadji sa glavonjama producentske kuce, kasapljenju bioskopske verzije, itd. Konacna Peckinpahova verzija nikad nije zvanicno izbacena, ali po mnogima jako blizu toj konacnoj verziji je Criterion Final Preview verzija filma koju sam i gledao.
Cudan je malo izbor Krisa Kristoffersona za ulogu Billyja, pre svega zbog godina i energije koju daje, ali je zato James Coburn sjajan kao Pat Garrett. Covek prosto u svakom kadru gospodari svojom pojavom i ovaj film nosi sa lakocom.
Jednu od sporednih uloga igra Bob Dylan, koji je radio i soundtrack za film. Knockin' on Heavens Door je radjena upravo za ovaj film i u dobrom broju scena je prisutan instrumental te pesme, moze se slobodno reci da se preteralo sa njenom upotrebom.
Kao i u The Wild Bunch (i generalno vecini njegovih filmova), melanholicna je atmosfera, zal za nekim starim vrednostima i vremenima, neizbezan dolazak velikih promena i junaci koji beze od toga ili im je tesko da prihvate situaciju.
Bring Me the Head of Alfredo Garcia - za ovaj film kazu da je Peckinpahov najlicniji film i vrv jedini film koji je izbacen bas onako kako je zamislio, bez intervencija od strane producenata. Sve se to oseti dok pratimo glavnog lika na svom putovanju ka necemu za sta je mislio da ce biti rutinski posao i da ce biti nagradjen lakom lovom koja ce mu obezbediti beg iz trenutne situacije.
Nije lak film, atmosfera je gorka, prsti od mizerije, ali sve to na kraju ostavlja jak utisak. Tu je naravno i jedna brutalna scena akcije koja ce sigurno ostati u pamcenju.
The Getaway - najlaganiji, najpristupacniji Peckinpahov film, sa Steveom McQeenom i Ali MacGraw u glavnim ulogama. Veoma zabavan, odlicna akcija, ne nudi nesto vise za razliku od ostalih Peckinpahovih filmova, niti ima potrebe. Skroz dobrodosao predah od uobicajenog Peckinpaha.
Carrie - najzad pogledao, shvatio zasto se tata kune u ovaj film i spominje ga svaki put kad krene prica o filmovima. De Palma tako dobro gradi atmosferu i tenziju do kulminacije, plus su pokidale Sissy Spacek i Piper Laurie, koje glume Carrie i njenu majku.
Ovo je tip filma zbog kojeg se iznova zaljubis u cinemu.
Abre Los Ojos - o filmu je je dovoljno samo znati da se zgodnom momku zivot menja nakon saobracajke, to je to. Posle se samo prepustis da te ovaj psiholoski triler Alejandra Amenabara (The Others) izvoza do kraja.
P.S. Penelope je predivna
Duel - vec na svom pocetku je Spielberg pokazao koliko je dobar reziser. Ubrzo je sasvim jasno da sledi jedna veoma zanimljiva voznja (heh) sa ovim filmom.
Assault on Precinct 13 - stvarno je za divljene sta je Carpenter uspeo da uradi sa budzetom od 100.000 dolara (danasnjih 580k). Jednostavnost, smek i prejaka glavna muzicka tema.
Last edited:
VoivodBG
nerealni elitista
- Messages
- 5,288
- Reaction score
- 8,159
- Points
- 553
- Messages
- 5,344
- Reaction score
- 8,275
- Points
- 453
Last edited:
VoivodBG
nerealni elitista
- Messages
- 5,288
- Reaction score
- 8,159
- Points
- 553
VoivodBG
nerealni elitista
- Messages
- 5,288
- Reaction score
- 8,159
- Points
- 553
Babygirl (2024)
Retko neprijatan film za gledanje. Nikol Kidman glumi Romi Matis, direktorku firme koja se bavi robotikom. Na prvi pogled ima savršen život, muž i deca su srećni kao iz kakvog kataloga. Ali ima nešto što tinja u njoj i ne da joj mira, a to je neostvarena želja za drugačijim seksom koji ne dobija od muža, igra ga Antonio Banderas.
Jednog dana na ulici, umalo biva napadnuta od strane nemačkog ovčara, ali tog psa uspeva da zaustavi mladić (Haris Dikinson) i ta scena joj budi nešto što mnogo godina nije osetila sa mužem. Taj omladinac i stažira kod nje u firmi. Odatle počinju zavrzlame, hoće li, ili neće ući u jednu vrstu nezdrave veze koja može da uništi sve što je izgradila.
Halina Rejn je imala gledljiv američki prvenac Bodies Bodies Bodies. Tu je uspela da izvrne očekivanja mešajući estetiku slešera sa crnohumornom komedijom, o grupi bogatih klinaca koji ne umeju da komuniciraju međusobno. Nažalost, ovaj film deluje kao neki klasičan primer kada neko ko završi više škole i nije u dodiru sa stvarnošću i želi da napravi komentar o stanju uspešnih žena, i da na sve to doda pritajene seksualne želje koje je teško ostvariti, napravi papazjaniju.
Najveći problem nastaje iz toga što su svi likovi dvodimenzionalni. Njena Romi nema nikakve druge probleme u životu, ni na poslu, a ni sa porodicom. Bilo bi intrigantnije da su joj stavili neke prepreke sa kojima bi morala da žonglira sa tajnom vezom. Čak je i mladić kojeg igra Dikinson, loše razrađen, iako se vidi da je to isto jedan jako zbunjeni klinac koji bi da se igra. A šteta, jer smo videli u Triangle of Sadness da ima veliki potencijal da bude jedan od novih velikih glumaca današnjice.
Inače ovo su reklamirali kao erotski triler, takvi filmovi su nekada pravljeni u velikom broju i čak iako su se stanjili oko 2000-tih godina, nekako su uvek bili dobrodošli da razbiju blokbastere, arthaus i slične.
Erotskog naboja i scene su loše izrežirane, i mora da postoji i hemija između glavnih glumaca, a toga nema između Kidmenove i Dikinsona.
Oboje su jako nedopadljivi i ravni. Taman kada se desi neka vrsta promene u njihovoj dinamici i očekujete da ćete dobiti nešto više, film staje i bavi se nekim sekundarnim zapletima koji takođe ne doprinose široj slici ovakvih individua.
Postoji i treći ženski lik koji radi na Reminom poslu i konstantno je pita za unapređenje, mislim da je tu isto preskočena odlična prilika da se da komentar, kako i žene mogu da gaze preko leševa. Ali kada dođe razrešenje, to smo i očekivali jer lako se sabira dva i dva u narativu filma.
Jedino što može biti pohvalno je to što je kinematografija svedena, ali ponovo lepuškasta. Boje se menjaju u zavisnosti od raspoloženja i emotivnih položaja naša dva antijunaka i to je barem jedan tehnički aspekt koji za nijansu izdvaja ovaj film od klasičnog striming filma koji je tu da popuni prostor.
Nikol se dala u ovoj ulozi, videćete je u neprijatnim scenama i pozama, ali moram da se zapitam kako joj je Rejnova ovo prodala, verovatno kroz Excel Sheet i Powerpoint prezentaciju kako je ovo oslobađajuća ženska priča o instinktu i požudi i ispunjenju fantazija i borbi sa sopstvenom represijom.
Nemojte da verujete dobrom trejleru i velikom hajpu koji kruži raznim recenzijama, ovo nije film koji će vratiti patinu na žanr i interesovanje da se više ovakvih naslova pravi. Čak ima i par pogrešno odabranih pesama koje uopšte ne idu sa godinama likova, ali verujem da je režiserka htela da uradi svoj needle drop momenat koji je baš ciničan.
Sve je ovo moglo da se spakuje u 90 minuta i da bude daleko konciznije, da se Rejnova više bavila razvijanjem i produbljivanjem likova i da je zapravo imala nešto novo da kaže na temu zabranjenog voća.
Retko neprijatan film za gledanje. Nikol Kidman glumi Romi Matis, direktorku firme koja se bavi robotikom. Na prvi pogled ima savršen život, muž i deca su srećni kao iz kakvog kataloga. Ali ima nešto što tinja u njoj i ne da joj mira, a to je neostvarena želja za drugačijim seksom koji ne dobija od muža, igra ga Antonio Banderas.
Jednog dana na ulici, umalo biva napadnuta od strane nemačkog ovčara, ali tog psa uspeva da zaustavi mladić (Haris Dikinson) i ta scena joj budi nešto što mnogo godina nije osetila sa mužem. Taj omladinac i stažira kod nje u firmi. Odatle počinju zavrzlame, hoće li, ili neće ući u jednu vrstu nezdrave veze koja može da uništi sve što je izgradila.
Halina Rejn je imala gledljiv američki prvenac Bodies Bodies Bodies. Tu je uspela da izvrne očekivanja mešajući estetiku slešera sa crnohumornom komedijom, o grupi bogatih klinaca koji ne umeju da komuniciraju međusobno. Nažalost, ovaj film deluje kao neki klasičan primer kada neko ko završi više škole i nije u dodiru sa stvarnošću i želi da napravi komentar o stanju uspešnih žena, i da na sve to doda pritajene seksualne želje koje je teško ostvariti, napravi papazjaniju.
Najveći problem nastaje iz toga što su svi likovi dvodimenzionalni. Njena Romi nema nikakve druge probleme u životu, ni na poslu, a ni sa porodicom. Bilo bi intrigantnije da su joj stavili neke prepreke sa kojima bi morala da žonglira sa tajnom vezom. Čak je i mladić kojeg igra Dikinson, loše razrađen, iako se vidi da je to isto jedan jako zbunjeni klinac koji bi da se igra. A šteta, jer smo videli u Triangle of Sadness da ima veliki potencijal da bude jedan od novih velikih glumaca današnjice.
Inače ovo su reklamirali kao erotski triler, takvi filmovi su nekada pravljeni u velikom broju i čak iako su se stanjili oko 2000-tih godina, nekako su uvek bili dobrodošli da razbiju blokbastere, arthaus i slične.
Erotskog naboja i scene su loše izrežirane, i mora da postoji i hemija između glavnih glumaca, a toga nema između Kidmenove i Dikinsona.
Oboje su jako nedopadljivi i ravni. Taman kada se desi neka vrsta promene u njihovoj dinamici i očekujete da ćete dobiti nešto više, film staje i bavi se nekim sekundarnim zapletima koji takođe ne doprinose široj slici ovakvih individua.
Postoji i treći ženski lik koji radi na Reminom poslu i konstantno je pita za unapređenje, mislim da je tu isto preskočena odlična prilika da se da komentar, kako i žene mogu da gaze preko leševa. Ali kada dođe razrešenje, to smo i očekivali jer lako se sabira dva i dva u narativu filma.
Jedino što može biti pohvalno je to što je kinematografija svedena, ali ponovo lepuškasta. Boje se menjaju u zavisnosti od raspoloženja i emotivnih položaja naša dva antijunaka i to je barem jedan tehnički aspekt koji za nijansu izdvaja ovaj film od klasičnog striming filma koji je tu da popuni prostor.
Nikol se dala u ovoj ulozi, videćete je u neprijatnim scenama i pozama, ali moram da se zapitam kako joj je Rejnova ovo prodala, verovatno kroz Excel Sheet i Powerpoint prezentaciju kako je ovo oslobađajuća ženska priča o instinktu i požudi i ispunjenju fantazija i borbi sa sopstvenom represijom.
Nemojte da verujete dobrom trejleru i velikom hajpu koji kruži raznim recenzijama, ovo nije film koji će vratiti patinu na žanr i interesovanje da se više ovakvih naslova pravi. Čak ima i par pogrešno odabranih pesama koje uopšte ne idu sa godinama likova, ali verujem da je režiserka htela da uradi svoj needle drop momenat koji je baš ciničan.
Sve je ovo moglo da se spakuje u 90 minuta i da bude daleko konciznije, da se Rejnova više bavila razvijanjem i produbljivanjem likova i da je zapravo imala nešto novo da kaže na temu zabranjenog voća.
grunt
Celeb Connoisseur
- Messages
- 1,679
- Reaction score
- 2,996
- Points
- 253
Konacno spremio guzicu da se ukoci i pogledao Avatar 2.
Sta reci, kao i kec vizuelno fenomenalan, stvarno su predobro odradili. Ali sam film, generic af, sa pricom koja se preprica u dve recenice, al dobro
Gledas na ovo kao jedan dugacak cgi tech demo a ne redovan film i sve super Al iskreno se nadam iako znam da nece, a to je da treci deo bude kraci, 3+ h je previse lol
Sta reci, kao i kec vizuelno fenomenalan, stvarno su predobro odradili. Ali sam film, generic af, sa pricom koja se preprica u dve recenice, al dobro
Gledas na ovo kao jedan dugacak cgi tech demo a ne redovan film i sve super Al iskreno se nadam iako znam da nece, a to je da treci deo bude kraci, 3+ h je previse lol
- Messages
- 8,481
- Reaction score
- 12,348
- Points
- 503
Dvojka i trojka su originalno bili napisani kao jedan scenario, koji su kasnije podelili na dva dela.Konacno spremio guzicu da se ukoci i pogledao Avatar 2.
Sta reci, kao i kec vizuelno fenomenalan, stvarno su predobro odradili. Ali sam film, generic af, sa pricom koja se preprica u dve recenice, al dobro
VoivodBG
nerealni elitista
- Messages
- 5,288
- Reaction score
- 8,159
- Points
- 553
Tri filma sa španskog metra koji su se istakli i zaista vrate veru da i dalje mogu da se naprave solidni, ili pak odlični naslovi sa intrigantnim temama, i da ih nije pisao chatgpt:
Infiltrirana / Ja sam Nevenka / Kuća u plamenu
Takođe naslov sa istog festivala, ovo je baš specifičan film. Ako volite treševe moći ćete dobro da se zabavite.
Hasta en las mejores familias Remaster
Infiltrirana / Ja sam Nevenka / Kuća u plamenu
Takođe naslov sa istog festivala, ovo je baš specifičan film. Ako volite treševe moći ćete dobro da se zabavite.
Hasta en las mejores familias Remaster
VoivodBG
nerealni elitista
- Messages
- 5,288
- Reaction score
- 8,159
- Points
- 553
The Messenger: The Story of Joan of Arc (1999)
Da li ovaj film doprinosi na bilo koji način legatu ove istorijske ličnosti? Ne, čak i u ličnim izborima da je prikaže kao šizofrenu osobu je na neki način umanjuje i pokazuje previše ranjivom.
Dosta je slobode sebi dao Beson, ali, briljira u poletnoj režiji gde je zahvaćena konstanta borba. Scene akcije su frenetične i montaža dosta doprinosi da osetite taj haos, i pogotovo kada neočekivano ubaci scenu gde nekom biva odsečen ud.
Kraj je čista baljezgarija jer moglo je to sve da ide mimo post modernističkog pristupa ubacivanja, savesti u čitavu priču. I realno ko može da poveruje da je Mila u ulozi Orleanke tu bila namaltretirana i mučena, kada joj pramenovi stalno dobiju novu svetlu glazuru. I to što su je posuli sa malo prljave crne boje ne doprinosi tome da se uživimo u te poslednje dane.
Ali ima nešto primamljujuće u njenom ludom i nevinom pogledu, kada se fokusira na krupne kadrove lica. Šteta samo što je ravan lik.
Muzika je klasičan vajb dvehiljaditih, miks klasičnih instrumenata i elektronike, i ume da ubode momente, ali prebrzo postane dosadnjikava.
I ne smem da zaboravim jednu od smešnijih uloga Džona Malkoviča, gde zapravo ne zvuči na sebe. Ali mu je tajming sa facijalnim ekspresijama maestralan.
Ujedno Beson, engleze prikazuje kao najveće degenerike i uzeo je najružnije glumce, sviđa mi se što je imao takav pristup, jer u današnjoj klimi teško da bi tako nešto bilo odobreno.
Kao spektakl sa puno akcije i detalja kroz bogatu kostimografiju i fotografiju, ostavlja žal što nije ipak ispao mnogo umniji projekat. I znate da je Ketrin Bigelou radila prvo na filmu, i onda je Lik zeznuo i oteo joj sve i prepravio scenario. Naravoučenije, nikada ne verujte Francuzima.
Da li ovaj film doprinosi na bilo koji način legatu ove istorijske ličnosti? Ne, čak i u ličnim izborima da je prikaže kao šizofrenu osobu je na neki način umanjuje i pokazuje previše ranjivom.
Dosta je slobode sebi dao Beson, ali, briljira u poletnoj režiji gde je zahvaćena konstanta borba. Scene akcije su frenetične i montaža dosta doprinosi da osetite taj haos, i pogotovo kada neočekivano ubaci scenu gde nekom biva odsečen ud.
Kraj je čista baljezgarija jer moglo je to sve da ide mimo post modernističkog pristupa ubacivanja, savesti u čitavu priču. I realno ko može da poveruje da je Mila u ulozi Orleanke tu bila namaltretirana i mučena, kada joj pramenovi stalno dobiju novu svetlu glazuru. I to što su je posuli sa malo prljave crne boje ne doprinosi tome da se uživimo u te poslednje dane.
Ali ima nešto primamljujuće u njenom ludom i nevinom pogledu, kada se fokusira na krupne kadrove lica. Šteta samo što je ravan lik.
Muzika je klasičan vajb dvehiljaditih, miks klasičnih instrumenata i elektronike, i ume da ubode momente, ali prebrzo postane dosadnjikava.
I ne smem da zaboravim jednu od smešnijih uloga Džona Malkoviča, gde zapravo ne zvuči na sebe. Ali mu je tajming sa facijalnim ekspresijama maestralan.
Ujedno Beson, engleze prikazuje kao najveće degenerike i uzeo je najružnije glumce, sviđa mi se što je imao takav pristup, jer u današnjoj klimi teško da bi tako nešto bilo odobreno.
Kao spektakl sa puno akcije i detalja kroz bogatu kostimografiju i fotografiju, ostavlja žal što nije ipak ispao mnogo umniji projekat. I znate da je Ketrin Bigelou radila prvo na filmu, i onda je Lik zeznuo i oteo joj sve i prepravio scenario. Naravoučenije, nikada ne verujte Francuzima.