Prešao prvi Dishonored.
Bio je to čudan osećaj vratiti se igri koju sam započeo 2012 kada je izašla i nikada je nisam završio jer tada nije uspela da mi drži pažnju, a i ujedno sam nisam znao za strpljenje u ovakvom tipu igara, iako se peglao MGS serijal uveliko.
Zbog toga sam odlučio da pristupim igri sa što manje masakriranja neprijatelja, iako je ovo posve simpatično i dalje, i ima prebrutalnih smrti i animacija koje i sa ove decenijske razdaljine, deluju posve presirovo i tvrdo.
Priču već znate, u kužnome gradu Dunwall-u, carica biva ubijena i sve je to svaljeno na njenog ličnog telohranitelja Corvo-a Attano-a, koji ubrzo završava u zatvoru, ali uskoro dobija priliku da se iskobelja i da sprovede u dela razne akcije koje će imati posledice po čitav grad i ljude koje obitavaju unutar njega.
Na vama je posle da li ćete koristiti razna oružja iz arsenala, i super moći koje su vam date od misterioznog The Outsider-a.
Iako je već nagurala dosta godina, igra se odlično drži! Neverovatno je sa koliko mašte je pristupljeno izgradnji nivoa, i na koje sve načine možete da rešite misije, i ako ne budete lenji, uvidećete da ima veliku igrivost. Osvrnuo bih se na lore sveta, skidam kapu što smo dobili zaista perfektni prikaz sveta koji je pred odumiranjem, kuga je raspsrostranjena putem pacova, ljudi dobijaju parazite i postaju The Weepers koji šire zarazu dalje i postaju potpuni ludaci. Nova vlast je donela totaliristički režim koji maltene ne daje svojima građanima pravo na bilo kakvu vrstu normalnog života i ugnjetava ih kako stigne. I nasuprot mnogih RPG (pogotovo Bethesdinih igara npr. Oblivion-Skyrim) vidi se da je neko brinuo da nam predoči mnoge stvari koje su dovele do svih nedaća, a i da podared uvid u likove koje srećemo i kako se razvijala tehnologija, kakva su verovanja, i mnoge druge stavke.
Sam gameplay se dobro drži, kretanje je odlično, i sama kombinacija šunjanja radi bez nekih grešaka. Od oruđa, jasan je način borbe sa sečivom, interesantni su i pištolji-samostreli, ali naravno prava zabava dolazi od raznih granata i klopki koje možete koristiti da istranžirate protivnike i da vidite kako im se život gasi. Naravno tu su i moći, ali pošto sam hteo da ovog puta pređem igru posvetio sam najviše nadogradnji u Blink (ako bih imao zamerku, nije baš uvek tačan i jasan da prikaže gde ćete tačno završiti kada uperite snop) i ostali koju vam dižu pokretljivost, ili daju moć da vidite u mraku. A da ne pričam o ovim najslađima što su preskočeni.
Isto sam primetio da igra ima vanserijski dizajniran zvuk, nekako mi to nedostaje kod današnjih igara, kada se sukobite sa mačevima tačno se čuje natezanje sečiva, ili ispalite hitac iz pištolja skoro da zamiriše barut. Svaki nivo deluje kao živahan svet i nikada nećete znati na šta ćete naltetiti i čuti po tim mračnim kutcima, iako je Corvo na putu da postane skoro nepobediv, ume da igra iznenadi.
Zadnjih par misija su malo pravolinijske i moglo je da bude sve daleko interesantnij i zanimljivije, ali recimo do 80% igre, drži pažnju. Kada sam ispratio završnu špicu iznenadio sam se da je pri animaciji likova pomagao Quantic Dream, to je nešto što mi je promaklo i što nisam pre viđao.
Glasovna gluma je solidna, zasmetalo mi je što je Corvo tihi protagonista, ali ovo je bio period kada je to još bilo prihvatljivo i kada se išlo na foru da se igrači nađu u čizmama avatara koje vode.
Sam dizajn likova nije najlepši, ali daleko je od toga da loše to izgleda sada, taj stil uljanih grotesknih slika je dao izvesnu dozu šarma i očuvao igru da bude i danas igriva.
Jedino bih im još zamerio za chaos sistem, nikada nije lepo razjašnjeno kako on zaista funkcioniše i u par navrata sam se začudio kada sam video low chaos, a da recimo je bilo misija koje sam prešao bez da me vide ili da sam nekoga ubio, pa mi to i dalje ostaje misterija šta utiče na te parametre.
Negde niz put se nateram da pređem DLC, vidim da ih bije dobar glas.
Što se ocen tiče, ovo je jedan čist immersive sim klasik, zaslužuje jaku 9.
.
