- Messages
- 2,069
- Reaction score
- 4,869
- Points
- 473
Nakon što sam prešao Infinite (ponovo) i oba Burial at sea (prvi put), dobio sam inspiraciju da otvorim temu na forumu. Tema će da bude za ceo serijal, ali krećemo od Infinite.
Prešao sam i 1 i 2 i Inifinite kada su igre bile aktuelne ali mi je Inifinite tada ostao u najintenzivnijem sećanju i nije me razočarao ni posle 11 godina.
Bivši Pinkertonovac, propali privatni detektiv, Booker DeWitt, glavni lik zamršene akcione drame koja koketira sa paralelnim stvarnostima, dobija ponudu da nađe misterioznu devojku u gradu na nebu - Columbia. Kao što je i Rapture trebalo da bude utopijski grad daleko od svih zala koje čovečanstvo donosi, tako i Columbia, grad na nebu nudi samo sreću i blagostanje sa intenzivnom verom u boga i u čistoću bele rase. Sve ostale se smatraju nižim rasama i cilj plemenitog belog čoveka je da inkorporira ljude ostalih rasa da budu kao on, a ako ne uspe, onda nisu ništa bolji od bilo koje druge životinje. Licemerje i rasizam su na svakom koraku i Ken Levine nije imao zadršku kada je pisao narativ Infinite-a. Kada se Elizabeth i Booker sretnu, priča kreće da se mrsi i da divlja po razlličitim vremenskim linijama zadržavajući misteriju do samog kraja. Povezanost između Bookera i Elizabeth postaje sve jača i jača i cela priča se kvalitetno završava (koliko se kvalitetno može završiti priča sa putovanjem kroz vreme, ali je meni sasvim prihvatljiva).
Burial at Sea DLC 1 i 2 produbljuju ovu priču i povezuju Columbiu i Rapture u jedan univerzum što ih čini još zanimljivijim (naročito ko je voleo Bioshock 1 i 2, nikada dosta povratka u Rapture). Ovog puta je fokus na Elizabeth iz nekog drugog paralelnog vremenskog perioda koji se dotiče vremena iz Infinite. Little Sisters, Big daddy, Splicers, sve je tu na svom mestu i vrlo je lako bilo spojiti ova dva grada (podvodni i nebeski) baš zbog mogućnosti korišćenja rupa u vremenu i prostoru. Infinite ima lep završetak priče ali uz DLC je priča još lepše zaokružena.
Kada sam kretao opet da igram Infinite, u sećanju mi je samo bilo kvalitetno napucavanje i korišćenje "magija" (ili vigora, kako se ovde to zove). Moguće je koristiti samo 2 oružja u isto vreme pa kada krene neki jači krkljanac morate da razmišljate i o municiji, kao i da iskalkulišete koje je sledeće oružje koje ćete pokupiti sa zemlje kada u vašem trenutnom nestane municije. Borbe nisu izazovne i stvarno se svaka na mišiće može preći, a ako želite da iskoristite sve što su devovi zamislili, onda je moguće igrati se i sa horizontalom i sa vertikalom kao i dinamičnim menjanjem okoline (Elizabeth može da stvori predmete iz drugih vremenskih perioda ispred vas). Pucanje sa visine, onda skakanje na neprijatelja, korišćenje vigora da se namesti koja vatrena zamka, bežanje sa vidnog mesta pa napad na prepad... stvarno je zabavno bilo. U Burialu je situacija malo drugačije, Elizabeth je slabija od Bookera, akcenat je na stealthu i ako baš zagusti mogu se iskoristiti revolver ili pumparica.
Sve vreme sam razmišljao koliko bi bilo dobro da je moderni Fallout ovako utegnut i dopadljivijeg dizajna, jer stvarno ima nečeg omamljujućeg biti u ambijentu '20. godina, čuti pucketanje radija dok se sve raspada oko vas a vi ste tu, u prvom licu. Nedostaje mi više ovako "kratkih" igara koje traju najviše 15h bez mnogo filera, mapa, sakupljanja, već dobro iskustvo od početka do kraja. Možda odigram Bioshock 1 i 2 pre Judas, a možda i ne, videću, polažem velike nade u Kenovu novu igru
Last edited:
