• Dragi članovi, prochitajte OVU vest u vezi nove teme!
  • Molimo vas sve da pročitate PRAVILA FORUMA i da se istih pridržavate.
  • Secret Level Discord server je LIVE! Za više informacija kliknite OVDE

PC Metroidvania manija

Ori mi je i dalje najlepša i najzabavnija ‘vania od svih, ako ništa, makar mi uvek prvi pada na pamet kada se ovaj žanr pomene.

Na carnexovu preporuku davno sam prešao ikonoklaste, i bila mi je dobra, možda i poslednji naslov pre nego što sam poslao vitu u penziju.

Guacamelee volim često da odigram, nebitno da li je prvi ili drugi deo, utegnuta mehanika je zarazna, a humor je taman dovoljan da ne dosadi

Hollow knight sam počinjao nekoliko puta ali sam nažalost odustajao zbog monotonog osećaja i gubljenja po mapi (spajdi i hyperion, ne morate uskakati i braniti mapu, do mene je 😄 )
 
I ja igram Hollow pomalo, ok je igra, ali za sad nista specijalno, sto ce se mozda promeniti u nekom momentu. Blasphemous i Moonscars mi imaju bolju atmosferu i malo su mi interesantnije.
Guacamelee mi je bio sjajan, ali secam se da ga nisam zavrsio iz nekog razloga, dvojku nisam ni probao.
Ori je prelep. Kec me oduvao na svim poljima, sa uzivanjem sam odigrao, dvojka vec ne toliko. Uglavnom kad me smori kad su mi nastavci samo more of the same. Igram je vec jako dugo u mikro dozama, ko zna kad cu zavrsiti :D
 
Da dam kratak presek metroidvania koje sam igrao ove godine kao referencu. Pokušaću da i poređam redosledom kojim sam ih igrao ali ne garantuem da ću uspeti

Alice Escaped! - Pre svega igra koja odiše odličnom veselom i zabavnom, da ne kažem 🤮MOE🤮 atmosferom. Crtež je chibi anime/dizni a svet najviše nalikujeanimeizovanoj verziji diznijeve Alise u zemlji čuda. Ono što je još bitnije je da je ovo odlično izvedena metroidvanija sa relativno prostim ali jasnim i nadasve zabanim sistemom borbe, zanimljivim prostivnicima i prilično rapidnim razvojem događaja. Povremeno neki delovi imaju sulud skok u težini ali generalni nije preterano naporna ni sa te strane. Svaka preporuka.

Hunter X - Dovoljno je reći da sam totalno zaboravio da sam prešao ovo. Ne da je loša igra ali u pitanju je jedna od onih igara koje su baš zabavne dok ih igraš i onda prosto ispare iz tvojed sećanja. Jedino čega se i sada jasno sećam je čudno odbojna grafika. Mehanički igra je stvarno dobra i muzika stvara dobru atmosferu ali to je to.

Vernal Edge - Dobar crtež, dobre mehanike borbe, izbalansirana težina, fina muzika, OK atmosfera, malo naporan "hub world" sistem... igra deluje ok ali jednostavfno sam izgubio želju da se trudim oko nje pred kraj. Jednostavno mi nije više pričinjavalo neko zadovoljstvo da je igram i mnogo me je više zabavljala konkurencija. A to su dole nevedene igre

Frontier Hunter: Erza’s Wheel of Fortune - igra koja deluje ok. Generički 2.5d dizajn ali je bila zabavna. Nažalost izgleda da je zarobljena u "early access" i da nikada neće izaći iz doga jer več prodaju dodatne stvari za igru. Hvala Star Citizen... Elita je makar izašla...

Afterimage - Ovo je "hardkor" metrodvania. Ogroman svet sa visokim nivoom raznovrsnosti neprijatelja i okruženja. Priča je za preskočiti do samog kraja (ima na samom kraju dodatan mod igre) ali samo izvođenje i atmosfera su odlični. Igra ume da bude teška sa i po desetak pokušaja do konačne pobede nad nekim glavonjama ali sam je odigrao do kraja uz slast. E, da. Grafički dizajn je takođe odličan dok je jmuzika samo adekvatna.

Grim Guardians - Više castlevania sa vraćanjem na prethodne nivoe nego povezan svet ali nadasve zabavna igra sa dobrom atmosferom i, kome to znači. gothic lolita protagonistima. Ovde je posebnost u dva lika sa različitim mehanikama borbe (jedna sa revolverima druga sa mačem). Ništa posebno dobro, vrlo malo toga što je loše (mehanika preživljavanja jedne sestre ume da te sjebe jer su neke deonice praktično nemoguće pogrešnom). Isto napustio u nekom trenutku ali ovog puta to je zbog mehanike oslobađanja školarki u "bloomers" što mi je totalno razbilo atmosferu koja je meni najbitniji deo igre.

Convergence: A League of Legends Story - Ko bi rekao da će posle crtanog filma League of Legends ubosti još jedan odličan proizvod. Ali jesu. Odlične mehanike kretanja i borbe, odlična atmosfera i odlična muzika. Težina takođe lepo izbalansirana a ima i šta da se nađe ako krenete da testirate gde sve možete da dospete. Još jedna odlična igra. Podestiala me najviše na F.I.S.T. samo bez umobolnih poslednjih protivnika.

Black Skylands - Mada ne bi ovo nazvao metroidvaniom staviću je ovde jer sam uzeo da je igram pod ubeđenjem da jeste a i ima tu mehaniku vraćanja sa novim sposobnostima da dopreš do još mesta. Igra se zaniva na dva moda. Peške i brodom. U oba slučaja biće dosta napucavanja i delovi nisu striktno razdvojeni. Ništa lepše nego da pobiješ sve na ostrvu topovima sa broda. Atmosfera je dobra, priča je dovoljna da te vuče dalje ali mehanike i nove sposobnosti to rade još efikasnije. Sistemi su doduše veoma zloupotrebljivi na čemu će te biti zahvalni pri kraju. Najzabniji deo mi je bio da glumim "skyship pirate".

Blasphemous II - Ne znam šta da kažem o ovom... Ne bi je nazvao lošom, čak naprotiv borba je čak malo unapređena u odnosu na prvi deo ali atmosfera i koherentnost sveta su otišli u tlpm a to je bio draž keca. Dodaj tome par izuzetno iritirajućih neprijatelja na koje često nalećeš i pred sam kraj sam prosto batalio igru.

TEVI - Još nisam prešao ali sam pri kraju. Nisam siguran bi ovo nazvao metroidvaniom mada ima povezan svet, nove mogućnosti koje otvaraju nove putanje itd ali sve je predviđeno da bude linearno. Atmosfera je dobrakao i grafički dizajn. Priča je koliko toliko zanimljiva ali su baš naporni sa njom za jednu metroidvaniju. Prekidaće vas mnogo više nego što bi želeli. Najbolje u ovoj igri su borbe. Ima tona stvari koje možeš raditi u borbi i moraš sve da radiš da bi nabio kombo ocenjivač (U stilu Mevil May Cry 3). Isti je bitan jer služi kao jedan od okidača za posebne veštine i sposobnosti. Dotične veštine i sposbnosti nalaziš ih po svetu ali nisu uvek sve aktivne već svaka ima svoju cenu pa biraš koje želiš. Srećom poeni zanjih su deljeni širokogrudo a i uvek možeš da ih uključuješ i isključuješ po želji. Tu si još i krafting sistem i još stvari ali ovo nije opis igre. Još jedna topla preporuka. Autori su pre ovoga napravili i odlični Ribi Rabi. E, da i moram da dodam da je dizajn moderni anime gde me jedan od pratioca, andjeo zvan Celia, uvek nasmeje dvojim dizajnom kada se pojavi neka od njenih ilustracija zbog veoma specifičnog kaiša :D

tevicelia2.jpg
Na spisku da probam su mi još neke igre poput Astalibra, 9 years of Shadow, Cookie Cutter itd
 
Last edited:
Prešao sam Cookie Cutter i ne znam šta da mislim.

Mehanički igra je dobra. Borbe su brze i zabavne a izbor oružija daje neku raznovrsnost istima. Nema forsiranih načina borbe sa određenim protivnicima kao u Guacamelle 2 ali nema ni toliko kreativnosti.

Prva velika zamerka borbama je stvarno prevelika podložnost neprilja jednoličnim mašinama (serija komandi koje idu u beskraj) koje sa malim preradama pale kod skoro svih neprijatelja. Za ostale opet prelako pali taktika udri i beži. Pali prelako do te mere da se nisam se uopšte dotakao mehanike pariranja koja je, kako sam video u videima, bitno za skidanje oklopa glavonjama i za neprijatelje koje tvoji napadi ne zaustavljaju. Iz istih razloga praktično nisam ni koristio napade oružijima koje koriste energiju praznine (void-a) do zadnjeg glavonje. Njihova upotreba bi prekinula "mašine" koje su tako efikasne. Energija praznine ima mnogo bitniju ulogu.

Druga velika zamerka je da u većim borbama je ekstremno lako izgubiti gde se nalazi glavni lik u masi. U jednoj borbi je to bilo toliko ekstremno da sam bukvalno samo na slepo pokušavao da izvedem najdužu verziju mašine iznova i iznova na protivnicima i iz trećeg pokušaja sam ih proredio tim sistemom dovoljno da se vidim i uspečno otkotrljavam od napada. Srećom ovakvih momenata ima svega par u celoj igri.

Treća velika zamerka je sistem lečenja koji je grozomorno prejak i koji u istu ruku zaustavlja dinamičnost igre u mestu. Naime velika većina protivnika je tako ograničena u svojim napadima i/ili dometu agresivnosti da je ekstremno lako pobeći na platformu ili u ćošak i izlečiti se spomenutom energijom praznine. Čak i u forsiranim borbama u zatvorenom prostoru sa hrpom protivnika često je to moguće.

Opet i pored toga igra je više nego zabavna sa tog aspekta.

Mapa tj kretanje, što je naime bitno za metroidvanija igre je urađeno više nego adekvatno. Kao što je i uobičajeno vremenom skupljate sposobnosti koje vam omogućuju pristup novim zonama ili novim dalovima starih zona. Tu su i skriveni kutkovi koje ipak možete primetiti na mapi ako ste pažnjivi kao i opcione zahtevne deonice za par bonus sitnica od kojih će te čupati kosu na glavi zbog težine.

Grafički igra ima svoj prilično jedinstven identitet. Pozadine su stvarno lepe ali karakteri su u najmanju ruku čudno dizajnirani. Neke stvari deluju baš kao da je ideja nekog tinejdžera u sred "edži" faze. Animacija je, sa druge strane, odlična. Ne samo da je tečna nego i jasna i omogućava da se lepo čitanju protivnici. Posebne hvale za razne metode dovršavanja neprijatelja.

Zvučni efekti sa druge strane ne ostavljaju nikakav poseban utisak sem da su adekvatni. Elektro, elektro rok i elektro goth muzika u igri jeste OK ili mžda čak i dobra ali na mene lično nije ostavila nikakav utisak. Na par mesta je adekvatno začinila borbu i tonalno je adekvatna situacijama bilo one žuste, lagane ili tužne ali to je to.

Priča je... pa recimo da je priča već standardna ideja klasne borbe samo stavljena u ekstremne okvire. Priča u metroidvaniji će uvek biti sporedna stavka tako da će teško impresionirati. I autori su ovde to pametno uvideli pa pored retkih (makar kasnije retkih) izrežiranih scena ništa nije obavezno. Dodatne detalje možete da pokupite sa terminala koji su razbacani svuda kao i iz opcionog čavrljanja sa likovima ali ni to nije mnogo. Samoj priči najviše škodi glavni lik kojeg sam našao prilično iritirajućim što ipak zavisi od ličnog ukusa.

I za kraj samo da dodam da se igra završava krajem poglavlja ali ne i krajem knjige i bukvalno će te videti nešto nalik na najavu nastavka. Igra je kvalitetom zaslužila taj nastavak stoga se nadam da će ga i biti ali u isto vreme neki elementi priče i glavni lik mi izazivju dobojnu reakciju. Postoji umetnost u presranoj karakterizaciji gde ista bude zabavna ili čak i simpatična ali ovdeje, što se mene tiče, to totalno promašeno.

 
OK, odmah da upozorim da je igra o kojoj pričam veoma "NSFW" tj ima dosta sexualnog sadržaja stoga neću kačiti ništa vizuelno. Imate Steam za to. Odigrao sam po preporuci i nisam ni na trenutak zažalio.

Flipwitch: Forbidden Sex Hex je još jedna igra za koju žalim što je samo za odrasle jer je u pitanju jedna od zabavnijih metroidvanija koje sam igrao zadnjih godina. A svi znamo koliki sam ja ljubitelj žanra. U igri mi se sve svidelo (sem jelte elemenata koje sam iskreno preskakao gledajući nešto drugo) od dizajna pikselart grafike preko muzike do izvođenja koje je osvežavajuće jednostavno u poređenju sa modernom bratijom koja se hvali sa milion opcija. Sve je začinjeno dobrom dozom jeftinih i prizemnih ali duhovitih pošalica. Iskreno voleo bih da ima cenzurisana verzija koju bih mogao da preporučim ljudima kao ne-anime 2D lascivnu a dobru akcionu igru.
 
Odmah da kažem da je Astlibra Revision više nego dobra metroidvania koja je velikom većinom čedo jednog čoveka. Imao je pomoć usput, posebno u ovoj reviziji igre, ali opet je u pitanju ostvrenje sna jednog čoveka na kojem je duuugo sam trkeljisao. Najbolji aspekt igre je sama borba koja daje određenu slobodu u pruistupu istoj i moj standardni metod žrtvovanja izdržljivosti da bi mogao da sahraniš sve pre nego što uspe da napadne pokazao savršeno adekvatan. A igra je dovoljno duga da vam da prilike da menjate svoj pristup i eksperimentišete. Tu je i više podsistema koje dodatno budže lika ali makar jedna deluje kao zagonetkla za sebe koju kada jednom, na pola igre adekvatno rešite više nećete da joj prilazite. I priča je dobra sa likovima koji se ponašaju tako da se iskreno pitate o motivima istih.

A sada o manama ove stvaro dobre igre
- Priča je dobra ali je ispričana na meni iritirajući način. Ispisivanje teksta je presporo i prečesto zahteva kliktanje što još usporava te scene a preko svega sprajtovi likova su rigidni i reaguju emotikonima u oblačićima koji ne dodaju ništa priči, ne objašnjavaju išta, često nisu u skladu sa mojim razumevanjem tona priče i još dodatno usporavaju izlaganje. A ta upitnost motiva pojedinih likova deluje više kao posledica lošeg pisanja nego kao nešto što je rezultat kreativne naracije.
- U grafici se najočiglednije vidi da je igra velikom većinom delo jednog čoveka. Svi likovi, sem glavnog, su veoma rigidni sa veoma ograničenim dijapazonom kretanja. Neprijatelji su većinom mnogo bolje animirani od igračevih pajtosa mada je i njihova animacija dosta minimalizovana. Ali mnogo više se to vidi u pozadinama koje deluju kao spoj crteža nekog sa ne previše raskčnim talentom, elemenata koji često deluju kao rezultat brzih trikova u fotošopu i efektima "crtanoizovanih" fotografija. Vremenom se čovek najikne i prestaje da bode oči ali uvek je tu.
- Ton igre ide od nula do 100 i nazad u sekundi. Priča je ozbilna i često dosta tužna a onda odjednom krenu pokušaji humora koji se ugravnom svode na "harem anime" stil pogrešne interpretacije normanih ili manje normalnih ali i dale potpuno banalnih događaja u seksualnom kontekstu. Kažem pokušaja jer je od svih pokušaja samo jedan time da sa pomislio "ovo bi moglo da bude smešno". Dodaj tome i da je ceo svet prikazan kao uzdražana fantazijska interpretacija srednjovekovne evrope a onda se pojavi ženski lik u najlokama, platformama sa pedalj visokim štiklama, tangama i negližeu... Jeste to posebrna vrsta likova ali svejedno odskače u tonu ko virus besnila od vode (baš navedeni primer na slici).
- U pojednim delovima igre odnos akcije i priče j inverzan odnosu akcije i priče u Simfoniji Noći. kapiram da je to vizija jednog čoveka i kapiram da je moderno (i po meni nepotrebno) imati mnogo torokanja u Metroidvanijama umesto insinuiranja grafičkim elementima i kratkim i retkim logovima ili razgovorima ali ovde ga povremeno baš preteraše.

I pored svega opet bi preporučio igru svakom ljubitelju metroidvanija. Ova će vam dati dosta vremena da je i zamrzite i zavolite.

AstlubraRevision005.jpg


 
Za vikedend završih Gestalt: Steam and Cinder i nisan siguran da je igra opravdala moja enormna očekivanja ali u najmanju ruku je prišla veoma blizu njima. Grafiku i zvuk ne moram da komentarišem, vidi i čuje se lepo i iz samog trejlera. Kao i prijatan dizajn. Moram da izvučem svoj stari CRT monitor (koji nekako ima trag u obliku gašenja cigare na plastici ali na samom ekranu) da vidim kako će da izgleda na njemu.

Igrivost je odlična. Borbe su tečne i brze sa prostorom za taktiziranje i unekoliko i biranje preferiranog pristupa. Ako u tom aspektu postoji mana onda je to da je igra prelaka. Ne u smislu da nije Hollow Knight Mantis Lords teška, već u smislu da sam ja kao verovatno podprosečan igrač većinu glavonja prebio iz prve iako sam zaboravio da kupujem dopunje energije i borbe sa njima su većinom formirane oko učenja i prepoznavanja napada i šema. Samo na zadnjem sam poginuo dva puta i to dok nisam promenio taktiku na "rushdown" i počistio ga za manje od 15 sekundi. Više smrti je usledilo od zahtevnog platmofmisanja pred kraj igre.

Zagonetke su odlično zamilšljene i za one koje nisu direktno najavljene u razgovorima treba samo malo obratiti pažnju na okolinu. Sa druge strane oprema kojom bi trebali prilagiti sposobnosti lika svom stilu igranja u stvari nije dovoljno uticajna za to, suviše je lako popuniti mrežu sposobnosti da bi birali nešto na uštrub drugog i jedno negativno stanje koje možete da zakačite većinom može da se prosto ignoriše.

Priča je dobra. Ima je mnogo više nego što bi ja voleo, ali vremenom me je zainteresovala i te scene su prestale da me iritiraju. Mana je da se završava sa jednim velikim "nastaviće se" u naizgled prelomnom momentu naracije. Kao da im je nestalo para. To stavlja kiseli ukus u ustima posle nekih 7 do 8 sati veoma dobre zabave koji igra nudi ako rešite da uradite sve što se može.

 
Odavno sam završio još jednu Metroidvaniu zvanu Frontier Hunter: Ezra's Wheel of Fortune i nikako da napišem nešto o njoj jer jednostavno ne znam šta da napišem. I nije zato što je igra loša, čak naprotiv i pored mana koje me iritiraju igra mi je bila veoma zabavna i po izvođenju i po tome što mi je dozvolila da se zabavljam nalazeći načine da zloupotrebljavam AI protivnika. Ali i pored toga što je stvarno dobra u skoro svim aspektima na kraju me je ostavila ravnodušnim.

Prvo da kažem da i pored toga što se igra reklamira kao da joj je jedini adut dizajn ženskih likova i situacije u koje ih igra stavlja ništa nije dalje od istine. Igra nudi kostime za likove (većina kojih se inače doplaćuju kao DLC), ima jednu scenu tuširanja u kojoj se ništa ne vidi i konstantne i veoma direktne insinuacije jednog lika da je veoma zainteresovan za drugog ali sve to deluje kao da pripada ovog igri. Isto važi i za dvojicu glavonja koji imaju ne baš blage ali ne ni dominantne fetišističke korene (giantess i milsim da je drugi VORE ali se više ne sećam).

Ni priča nije ništa posebno. Nije da je loša i ko voli anime klišee verovano će mu se svideti. Glavna mana za mene je da za spajanje Neučne Fantasrike i klasične fantazije treba dosta veštine i ovde to nije dobro odrađeno. Obična hladna oružija dominiraju pored raznih letelica, letećih motora, lansera raketa, rotacionih topova, lasera, teleportova itd. Mozak posle nekog vremena ignoriše činjenicu da igrač ima redovne interakcije sa posadom letelice koja bi mogla da se nosi sa hammerhead korvetom iz Ratova Zveda ali do kraja igre je bilo događaja koji bi me naterali da kažem sebi da treba to ignorisati i uživati u ostatku.

I grafični igra je "meh". Nikako loša ali ni ništa posebno. Neko posebno forsirano renderovanje na glavnim likovima stvarno daje izgled koji podseća na klasičnu CGI animaciju u anime serijama ali redovno izgleda nekako čudno. Ni kretanje likova ne prolazi mnogo bolje. Nekako izbegava da likovi izgledaju kao da nemaju težinu ali samo za dlaku dok su animacije blago neprirodne i često ukočene. Okoline su razvnovrsne i dok nisu ništa posebno lako je perpoznati gde se igrač nalazi i veoma su kohezivne. Generalno nema ničeg što štrči kao trol među goblnima. Isto važi i za neprijatelje. Opet, ima par glavonja koji deluju kao da im tu nije mesto ali ne toliko da bi baš smetalo.

Muzika je opet dobra. Ništa što bih slušao van igre ali lepo dopunjava atmosferu okruženja. Zvučni efekti su mešavina dobrih i neprikladnih izbora sa glasovnom glumom koja povremeno deluje kao da je režiser davao instrukcije poput "daj mi najiritirajući glas koji možeš izvući"

Za kraj samo izvođenje ne najsvetlija tačka igre. Kao što rekoh okruženja su raznovrsna i sa sobom donose neprijatelje koji uglavnom imaju neku specifično iritirajuću karakteristiku za svaku celinu. Kretanje nije previše precizno ali je teren kreiran sa tim u zapećku mozga pa nikako ne smeta. Borba je ono na šta su autori izgleda bacili najviše vremena. Počnimo od toga da svaki lik može da nosi dva oružija od kojih svako ima slabe i jake napade i da ih aktivno menja u toku borbe. Onda na to dodajmo da i likove možemo da menjamo u letu samo sa vremenskom zadrškom između promena. Pa još na to dodajmo da svaki lik može da doda sebi dve magije/sposobnosti koje može da koristi izmešano sa oružijima (ako su instant efekti) i promenama likova. Sve to dovodi do velike slobode pri igranju i stvarnju svog preferiranog stila. Pravo je uživanje mlatiti se u igri i onda gledati kako je neko drugi prišao istim problemima na totalno druge načine. Čak ni Devil May Cry 3 nije nudio toliko mogućnosti. Kao šlag na tortu igra uvodi igrača u sve to veoma lagano dajući mu vremena da se navike na jednu novu mehaniku pre nego što ubaci novu.

Pored samog oružija tu su i oklopi i nakit koji mogu da prilagode vaše karakteristike, da vežete duše vaših neprijatelja za vašu opremu čime če te je dalje ojačati i prilagoditi , hrana koju sami kuvate i koja daje par minuta manje i više pojačanih osobila kao i raznih grupa resurasa koji su neophodni za kreiranje, modifikovanje, poboljšavanje i kuvanje. Ovo je definitivno najbolji deo igre i razlog zašto igra ima dobru ocenu na stimu.

Iako je priča nekoherentna i ispričana na još gori način svet koji igra stvara ima mnogo više potencijala. Borba je najbolje urađen deo igre i zahvaljujući tome da se likovi mugu ozbiljno prebudžiti igra nije teška. Zagonetke kole su razbacane po svetu umeju da budu stvarno neuklopljene u svet ali su zabavne a ne dosadno naporne. Dizajn terena nije konfuzan i mapa može da navede igrača gde treba da ide. Ne da neće navesti na mnoge tačke za koje su slepa ulica jer likovi još nemaju potrebne sposobnosti ali će na kraju navesti igrača na pravi put. I istraživanje je redovno nagrađeno sanducima sa boljom opremom, novim sposobnostima likova i tipova oružija kao i direktnim pojačanjima samih likova.

Sve u svemu odlična igra koja se krije iza marketinga koji izgleda kao za igru namenjenu anime fanaticima.

 
Druga igra je Awaken - Astral Blade. Metroidvania od braće kineza. Stvarno nemam mnogo da kažem o njoj sem da je dobra. Grafički je lepa ali većim delom nekako generička i bez nekog posebnog upečatljivog dizajna. Ima sve elemente metroidvanije ali ništa nije posebno vešto urađeno. Ima dosta manje ili više tajnih prolaza za naći gde svaki nudi neku nagradu. Takođe ima i više sporednih stvari za sakupiti i sakupljanje istih će ili pomoći igraču da bude bolji u borbi ili da mu olakša jurnjava za svakim kolekcionarskim komadom u igri, Borba je ok ali ništa posebno. Realno u svakom momentu će te znati šta je najjača kombinacija napada i koristićete je kada god možete. Postoji i pariranje i izbeavanje gde i jedno i drugo može da vam pruži vreme za jače napade na protivina gde je vreme oko lika usporeno i pariranje je rizičnije ali malo bolju priliku ali opet, ako igru igrate kako treba bićete dovoljno nabudženi da je to bespredmetno.

Ono što najviše odskače i privljači igrače po marketingu je glavni ženski lik ali srećom "otaku sadržaj" je ograničen na nju. I priča je potencijalno kompleksan i dobra ali ispričana je u tako nezgrapnom engleskom jeziku da ju je teško pratiti a i kada povežete sve delove deluje više kao delo nekog ko je pročitao više "science fantasy" knjiga i onda napisao svoj fanfic megamix.

Dovoljno zabavna za ljubitelje žanra ali nije za druge.

 
Pređoh danas Lester, Metroidvaniju koja je izašla pre četiri godine za komoror 64. Mogu reći samo da je za debeljka ovo stvarno odlična igra. I dok je kraća i manje ambiciozna po pitanju priče, a posebno po pitanju prezentacije iste, ok Knigh'n'Grail mogu reći da je kao igra bolja. Prosto rečeno izvođenje je glatkije i konciznije i cela igra je dizajnirana oko toga da se uklopi u ograničenja debeljka umesto da se oičigleno buni protih njih.

Kao što rekoh dizajn grafike je takav da daje najviše što VICII nudi a da ne pribegava trigovima koji čitavu sliku čine muljavom. Sve je čisto i jasno. Muzika je takođe odlična mada neće nikome završiti na nekoj top listi. Kontrole su pre svega savršene i precizne a dizajn nivoa izuzetno pošten iako ima dosta preciznih skokova. Ne u piksel preciznih nego samo da morate da budete izrazito pažljivi.

Ukratko svaka preporuka. Igra je kratka i nikako kompleksna poput Metroida na NESu ali je i te kako zabavna i malo remek delo za ograničenja sistema na kojem je. Jedina prava zamerka mi je zadnji protivnik koji deluje baš inspirisan već spomenutom Nintendoovom igrom i koji zahteva da mu pristupite na tačno određen način ili će te samo umirati od frustracije.

Lester01.webp

Lester02.webp

Lester03.webp

Lester04.webp

lester05.webp
 
Još jedan dan, još jedna metroidvania. Guns of fury deluje kao pokušaj se napravi Metal Slug u ovom žanru. I donekle su uspeli sa raznovrsnim oružijima, vozilima, detaljnom grafikom i raznovrsnošću neprijatelja. Nažalost bez stila, animacija i humora SNKovog čeda ali je i dalje u putanju veoma kompetentna igra. Najveća mana igre je, makar meni, to što mi nije donosila isti onaj osećaj adrenalina u krvi koji najbolje igre izazivaju. Dovoljno dobra da želiš da je završiš ali ne i dovoljno dobra da žališ što je kraj. Više dođe kao neko olakšanje.

Osim toga igra je prilično laka zahvaljujući tome što ima tona predmeta kojima možete da se lečite u svakom trenutku i koje možete da kupujete kod prodavaca. Toliko ih je da nema potrebe da vežbate borbe sa bosovima već možete samo da na silu prođete stalno se lečivši. Ono što će verovatno najviše ostati igraima u sećanju je sumanut broj tajnih prolaza i rušivih zidova/plafona/podova kao i velik broj predmeta koji samo služe da njihovom upotrebom možete da dođete do drugog predmeta na sasvim suprotnom kraju mape.

 
Igram The Last Faith. Igra je upravo ono što sam želeo od Blasphemous 2. Teška ali fer metroidvanija sa veoma zabavnom borbom. I grafički dizajn igre je, dok na prvi pogled deluje prostije podjednako dobar. Priča je još manje koherenta i shvatljiva od očiglednog uzora ali atmosfera je fantastična. Najgori deo je u stvari muzika. Na kraju sam je skroz utišao i nisam osetio neku razliku u uživljavanju.

Ima tona oružija od kojih je svega par utiče na stil igranja dok većina služi za uparivanje njihovih elementarnih moći i slabosti protivnika. Pored primarnog oružija tu su i sekindarna oružija koja koriste municiju, čarolije koje koriste magiju a poneko i oba. Naravno na kraju tu su i razni predmeti koju leče, povraćaju magiju, leče statuse, štite itd.

Borba je odlično urađena. Jedina prava mana koji bi našao je da zahvaljujući tome što izbegavanje radi instant i prekida bilo koju animaciju napada na zemlji spora oružija postaju mnogo bolja od konkurencije. Ne samo da prvim udarcem prekidaju sve napade protivnika koje je moguće prekinuti nego je uvek moguće prekinuti animaciju napada i tako zaobići uobičajen problem sa takvim oružijima.

Neprijatelji su raznovrsni i dok neki zahtevju strljenje i preciznost ni jedan ne smara. Za svakog je lako naći odgovor i sve postaje samo stvar izvedbe. Glavonje su dobro dizajnirane i opet, nema momenata kada je teško zaključiti kako izbeći napade. To ne znači da su te borbe lake već samo fer. Težina je u preciznosti i vremenu reakcije igrača. Posebno zadnji glavonja zahteva i preciznost i brzinu do te mere da se još uvek mučim sa njim.

I druga velika mana igre, pored muzike koja je samo ok je broj zidova koje treba mlatiti da bi se otkrili tajni prolazi i pronašle stvari sa sporedne zadatke. Udovoljavanje tim karakterima jeste opciono ali me vratilo u vreme duma i beskrajnog kliktanja po zidovima. Osim toga zagonetke su nepostojeće već samo treba koristiti ponuđene alatke i na mapi obeležavati sve što u tom trenutku ne možete da dosegnete da se izbegne beskrano lutanje po prilično velikom svetu igre.

Moja najtoplija preproruka.

LastFaith001.webpLastFaith002.webpLastFaith003.webpLastFaith004.webpLastFaith005.webpLastFaith006.webp
 
Momodora Moonlit Farewell je ok metroidvanija. Borba je ok, dizajn je ok, težina je ok, tajne su ok. Sve je OK. Ništa loše ali i ništa posebno. Bila je mnogo više zabavna nego iritirajuća ali ništa više od toga. Sve u svemu OK. Čak je i kraj ok.

....Dragon Loop je veovatno najiritirajuća metroidvanija koju nisam napostio. Igra ima par stvarno iritirajućih mehanika. Prvo sve se dešava u pet dana tj pet lokacija za snimanje pozicije i transkacije. Kada pristupiš sledećoj prođe jedan dan i kada uđeš u šesti igra se varti na početak. Svet ostaje otkriven i sve sposobnosti koje si sakupio ostaju ali se vraćaš na početnu poziciju. I mada imaš teleport pored početne pozicije kojim možeš da skočiš na mnoge lokacije za snimanje pozicija svaka ima određen dan asociran sa njoim tako da ako skočiš na neke odmah si na poslednjem danu što još otežava istraživanje,
....Drugo je da neke stvari možeš da poboljšavaš samo dok si u limbu između petodnevnih intervala što stvar dodatno usporava.
....Treće je veoma glup sistem promene spososnosti kojima otvaraš nove puteve. Bukvalno da bi promenio posobnosti moram da kliknem "TAB" da otvorim mapu, pa Q da pređem na narukvicu koja je znak za podešavanja sposobnosti i pomoćnika onda desetak klikova kurzorskim tasterima, enter za postvdu i opet tab da izađem iz menija, E sada dodaj tome da sada kada sam na pola igre ima delova gde često moram da menjam sposobnost svaka dva ekrana.
....Borba je ok. Imate samo jedan kratkometan napad i to je to. Dobijate neke dodatne opcije za kretanje vremenom ali neuobičajeno za žanr "dash" koji dobijete nije neranjiv. Neka od pomagala za kretanje mogu da se koriste kao dalekometna oružija i veoma su retko korisna. Uglavnom je bolje bolje naskočiti na proivnika i odvaliti ga sa 1-3 udaraca pre nego što AI reaguje. Pratioce sam koristio isključivo u tučama sa glavonjama i iskreno ubedljivo mi se najbolje pokazao samč koji samo prizovete i onda sam napada protivnike dok god imate magije.
...I pored svega nekako mi se ne da da odustanem od igre. Muzika je neprimetna ali grafički dazajn je chibi sladak. Teško da bi je ikome prepručio.
 
Igram INAYAH - Life after Gods i deluje mi da je to još jedna metroidvania od koje ću da na kraju odustanem. Ali pre toga da iznesem pozitivne strane zbog kojih me je igra privukla.

Igra je prelepa. Odličan vizuelni dizajn, sve ječisto, jasno i nadasve fluidno.
Muzika je ok dok su zvučni efekti baš na mestu i poprilično doprinose atmosferi
Atmosfera je super dok likovi ne počnu da pričaju međusobno.
Borba počne kao užasno dosadna i naporna ali svemenom postane izuzetno tečna i zanimljiva

Onda dolaze stvari koje donekle iritiraju

Mapa prikazuje samo kvadrate koji predstavljaju celine između prolaza. Pored toga nudi izuzetno malo informacija a nepostojanje detalja onemogućava podsećanje igrača na to šta se tu nalazi. Postoje samo markeri za aktivne kvestove i lokacije liftova koji služe za teleportovanje. Takođe iz nekog razloga lokacije za teleportovanje po mapi i za snimanje pozicije su odvojene.
Skoro sve komande umeju da imaju malu zadršku što nije toliko problem samo po sebi ali sa zahtevnošću terena i te kako jeste.
Likovi su između podnošljivih preko iritirajućih do izluđujućiš. Posebno je glavni lik povremeno baš neprijatan dok su ostali samo iritirajući.

i na kaju stavka zbog koje ću i da odustanem a to je platformiranje. Ume da bude izuzetno zahtevno za neophodne deonice. Nivo zahtevnmosti koji se obično čuva za neke bonus deonice koje suže za hvalisanje. Onda na to dodaj da težina platformisanja ne dolazi od preciznosti već od konstantnog žongliranja sposobnostima različitih oružija koje imate u jednoj sekvenci što u kombinaciji sa nekonzistentnim kašnjenjem kontrola vodi izluđujućim padovima čak i kada uspete da izvedete kompletan asortiman ručnih signala iz naruta u jednoj sekvenci. A onda kao šlag na tortu dodate i to da vas u nekom deonicam i konstantno napadaju neprijateli čiji napad izlazi iz zemlje svakih par sekundi a ne možete da stignete do njega da ga ubijete pa nema ni vremea za koncetraciju.

Da ilustrujem evo kombinacije koju strnutno pkušavam da izvedem.

Konstantnim napadima nožem na dole se odbijam od trnje i tako krećem do tačke gde moram da po odbitku napadnem nožem na gore jer time dobijem na visini, odmah prebacim na rukavice i aktiviram njihov dalekometan napad koji me još malo odbaci u visinu, prebacim na kuglu gde iskoristim mogućnost da se zakači za neke tačke. Tu može da se napravi pauza dok se visi ali odatle čim po putanju tastera treba prebaciti na nož i napad na gore, na rukavice i dalekometni napad, nazad na nože i ponovo napade na dole za odbijanje od trnja do tačke gde ide opet napad na gore, kugla i hvatanje, rukavice i dalekometni napad i napokon "air-dash" na sigurno. Ako jedno promašite sve ispočetka.

Da sve bude još gore igram na tastaturi i mišu pa sve radim levom rukom. Ne može samo na tastaturi a sa gamepadom sa vrljaviji od "Gunners aid, first class, Philip Asshole"
 
Završih još jednu Metroivaniju, Constance. Pre ostalog piskaranja odma da joj dam preporuku. Veoma vredi igrati.

Prvo me je privukla vizuelnim dizajnom. Sve je nekako lepo i slatko a da ne izaziva odbojnost. Izbor boja je lepo ukroćen i nema ni drečavposti ni nijesnoće. Animacija je takođe detaljna, fluidna i nadasve privlačna. Na kraju u trejlerima nije bilo ni traga ni kvazi pornografiji ni modernim temama. Ne da igra nema priču jer je ima i cela igra je zamilšljena oko vizelizacije premora i depresije nastale od ulaganja sebe u posao bez ikakve lične koristi od toga. Čak bih rekao da je tema suviše malo ispitivana sa metaforama koje su suviše uopštene i svega tri animirane scene i kratkim krajem koje doduše koriste svoje ogranično vreme efikasno.

Muzika je u istom stilu kao grafika. Deluje pola/pola lagana i nostalgična i brza i napeta. Nikada nije nešto agresivna i sa možda jedim ili dva izuzetka zvuči kao neo-klasika. Tema cele igre se utapa i u zvučne efekte. Pošto je glavni lik grafički dizajner skoro svi zvukovi vezani za nju asociraju na boju. Idealizovano umakanje četkice u boju, vučenje iste po platnu, otresanje bolje itd. Glasova nema, već svaki lik ima svoj zvuk koji prati njegove reči od ružnog škrgutavog šuma do veoma prijatnih ali nedefinisanih zvukova.

Tema pokriva i samo izvođenje. Ne samo da glavni lik izgleda kao stereotip "namučene moderne mlade umetnice" i da koristi slikarsku četkicu za oružije već su i protivnici i moći većinom organizovani oko toga. Čak su i roboti sa kojima se borite u jednom delu igre većinom neki tip umetnika poput kovača, klesara ili slikara. Borba u igri je podosta zabavna. Ima delova koji su zahtevni pre svega zbog okoline koja uveliko ograničava slobodu i/ili onemogućava optimalan pristup ali ništa nije posebno naporno. Glavonje će zadavati probleme jer neki zahtevaju dosta vremena da se nauče sva njihova ponašanja i da se uvežba kako ih izbegavati. Posebno par njih koji funkcionišu, uz sve ostalo, kao male zagonetke kako ih povrediti.

Upravo za glavonje bih dao najveću kritiku igre. Pre par bosova ide zahtevna sekvenca platformisanja. Posebno na kraju igre, Lično smatram to kardinalnim grehom dizajnera ali srećom ni jedna nije baš katastrofalno teška. Svejedno sasvim nepotrebno opterećivanje i davljenje igrača.

Moram još dodati da igra uglavnom ima odličan sistem uvođenja igrača u nove sposobnosti. Moram da priznam da jedna sposobnost ima neophodno kreativno korišćenje koje nisam sam provalio pre nego što sam pogledao rešenje mog problema na internetu ali to je izuzetak.

Kao što rekoh na početku igru i te kako preporučujem. Nije laganica ali nije ni nešto posebno teška, atmosfera je odlična i sve je nekako lepo i prijatno i slatko ne dovoljno da se dobije mentalni dijabetes.

 
You must log in or register to reply here.
Back
Top Bottom