Yonai
Well-known member
- Messages
- 110
- Reaction score
- 490
- Points
- 173
Vocal Trance je jedan divan žanr - trance muzika, ali uz vokale (najčešće ženske) koji često donose nešto posebno. To nije onaj običan trance koji naginje tehnu i koji ja ne podnosim... To je muzika koja ima dušu, muzika koja itekako ima šta da kaže. Na drugim temama sam spomenuo to da pišem knjigu. I... dugo... JAKO DUGO to nisam činio, držao sam sve u sebi... ceo svoj život, sve što mi se ikada desilo, sve je to bilo zaključano u meni svih ovih godina...
...sve dok mi jedna devojka koja je nekada bila lektor na emugalaxy nije na steamu poslala zahtev za prijateljstvo. Tu smo krenuli da se dopisujemo i sećamo starih dana... danima smo pričali o mnogim stvarima, čak me je navela i da napravim Discord nalog... I jednog dana smo kroz priču poveli razgovor o muzici... i shvatili smo da oboje volimo vocal trance. I jedna od prvih stvari koje mi je preporučila je bila OVA...
Gledao sam ovaj spot... I nisam mogao da verujem šta gledam. Nije mi bilo dobro... suza je tekla za suzom... sve me je vratilo kroz vreme u 1992. godinu.
Moji baka i deda su početkom 80-tih sagradili vikendicu u Sremu u jednom malom selu na obroncima Fruške gore. Ta vikendica je bila jedino mesto gde smo mogli da se sklonimo od ratnih strahota. Tu smo izbegli u avgustu 1992. i u septembru me je baka upisala u osnovnu školu kako bih mogao da nastavim školovanje i da krenem u treći razred. Ja sam u Sarajevu obožavao školu, bio sam izuzetno društveno dete, uvek sam bio tu za igru, za dečija druženja, za dečije nestašluke. Tako sam isto mislio da će biti i ovde. Međutim...
U tom selu je vladala velika odbojnost prema izbeglicama. Moja baka i ja smo živeli u vikendici koja je bila 2,5 km izvan sela, blizu obale Dunava. Ta kuća, iako je bila izgrađena i stavljena pod krov, nikako nije bila dovršena. Nije imala tekuću vodu, niti je bila omalterisana. U zidovima su postojale rupe kroz koje si mogao da gledaš napolje. Nameštaj je isto bio oskudan, dok toaleta nije bilo. Imali smo samo poljski toalet.
Sve u svemu, tu sam krenuo u školu. Od početka sam se isticao, dobijao petice, obožavao sam matematiku i prirodu i društvo. Iako sam voleo da učim, to je bila veoma otežavajuća okolnost. Dobijao sam peticu za peticom, a u školi nije bilo dobro da budeš "štreber", pogotovo ako si izbegličko dete. "Gde ćeš ti kao izbeglica da budeš bolji od svih nas?", to je bio mentalni sklop dece koji su u njih usadili roditelji. Dodatni problem je bio moje ime. Zbog mog imena su svi tamo mislili da sam ja hrvatsko dete. Moji mama i tata su bili čisti Srbi, koji su mi ime dali po pevaču grupe "Indexi", Davorinu. Tu grupu su oboje jako voleli i dali su mi ime potpuno nevino, bez ikakvih nacionalističkih, religioznih, bilo kakvih drugih konotacija.
To je, međutim, tada bio problem. Izbeglica. "Hrvatsko dete". "Štreber". Idealna podloga da budem izvrnut ruglu, podsmehu i da budem dežurna vreća za udaranje i istresanje negativnih emocija. Neki su me vređali zbog moje stare i pohabane odeće. Neki zato što sam "Hrvat". Neki zato što sam "dođoš", a neki jednostavno zato što im je bilo zabavno da me ćušnu, udare po glavi ili sakriju olovke ili svesku dok sam ja crveneo pred učiteljicom jer nisam imao da pokažem urađeni domaći zadatak. Sa mnom je samo dvoje dece stidljivo razmenjivalo koju reč i to dok drugi ne gledaju, bojeći se da i oni ne budu izopšteni jer se druže sa mnom.
To su bile godine pakla. Svakog dana sam se bojao odlaska u školu, obično bio sam u zadnjoj klupi, nisam pričao ni sa kim. Svakodnevnica mi je bila takva da sam jedva čekao da odem iz škole i da budem kući sa bakom. Moj jedini drug je bila kuca Lajka koju smo našli na ulici i udomili početkom '93. Živeli smo od humanitarne pomoći i tokom zime je često bilo dana kada nismo imali ništa drugo za jelo sem kaše od brašna, bez ičega. Šta god smo imali u tanjiru davali smo malo i Lajki jer je prvenstveno meni činila svakodnevnicu lepšom i manje tmurnom nego što jeste.
Prolazio je dan za danom. Sećam se, bilo je to početkom 1995... Moja Lajka me je uvek pratila od kuće do škole, bila je vesela kuca koja me je "štitila" i bila sva bitna i važna kad neko prolazi. Tog dana je lajala na jedan automobil na ulazu u selo i nije videla da u susret dolazi drugi auto u punoj brzini.
Škripa kočnica. BAM. Udario je Lajku... Lajku smo odneli kući, ja sam ceo dan bio pored nje. Tog dana nisam otišao u školu. Moja Lajka je uginula tokom noći, njeno veselo i razigrano srce je prestalo da kuca, a ja sam plakao kao kiša, bio sam neutešan. Baš tih dana u školi mi je bilo jako teško. Jednog dana na velikom odmoru, nekoliko dečaka mi je prišlo. Započeli su standardnu dozu maltretiranja kojom su izazivali smeh ostale dece, dok sam ja u centru svega na momente iskreno žalio što sam živ, što postojim, što dišem. U jednom trenutku su počeli da me guraju od jednog do drugog, usput me neko i šutne i udari, smejali su se. To "dodavanje lopticom" je trajalo 5-10 minuta i postajalo je sve jače, intenzivnije. U jednom trenutku me je neko tako jako gurnuo da sam iz sve snage pao na stepenik. Slomio sam ruku. Nastala je uzbuna dok su se svi razbežali. Došla je učiteljica sa direktorom škole. Prevezen sam u Dečiju bolnicu u Novom Sadu gde sam bio par nedelja dok se situacija sa rukom nije poboljšala. U bolnici su primetili i da sam neuhranjen, da nosim pohabanu odeću, i da sam prilično zatvoren u sebe. Odmah su aktivirali centar za socijalni rad da me prebace u neki dom za decu bez roditeljskog staranja. Mojoj baki je tada bilo teško jer sam bio sve što ima. Ipak je razumela i pristala da pređem u Dečije Selo u Sremskoj Kamenici i to je bio početak nove faze u mom životu.
I sada, nakon pokušaja samoubistva, depresija i svega lošeg što mi se dešavalo... da ne širim dalje svoju životnu priču, već da se vratim na muziku... Spot za ovu pesmu me je žestoko vratio skoro 30 godina unazad. Jako dugo sam vrteo ovu pesmu na repeat koja mi je odmah postala jedna od omiljenih stvari. I... ova pesma me je i pokrenula da krenem da pišem. Bila mi je glavna inspiracija za sve što sada radim. I nadam se da ću ove godine uspeti da ispričam svoju priču. I stoga...
...Vocal Trance.
Divna elektronska muzika koja nije onaj uobičajeni tehno "dum, dum"... VEĆ... muzika sa dušom. Muzika sa divnim, najčešće ženskim vokalima koju toliko volim da slušam...
I zato...
...tu je ova tema da postavite neke lepe Vocal Trance stvari... neke pesme koje su i vas odvele negde daleko... Za kraj ostavljam i unplugged verziju ove pesme, pesme gde divan vokal Kelly Sweet (umetničko ime Haliene) još više dolazi do izražaja.
Hvala im na sjajnoj muzici koju nam pružaju!
...sve dok mi jedna devojka koja je nekada bila lektor na emugalaxy nije na steamu poslala zahtev za prijateljstvo. Tu smo krenuli da se dopisujemo i sećamo starih dana... danima smo pričali o mnogim stvarima, čak me je navela i da napravim Discord nalog... I jednog dana smo kroz priču poveli razgovor o muzici... i shvatili smo da oboje volimo vocal trance. I jedna od prvih stvari koje mi je preporučila je bila OVA...
Gledao sam ovaj spot... I nisam mogao da verujem šta gledam. Nije mi bilo dobro... suza je tekla za suzom... sve me je vratilo kroz vreme u 1992. godinu.
Moji baka i deda su početkom 80-tih sagradili vikendicu u Sremu u jednom malom selu na obroncima Fruške gore. Ta vikendica je bila jedino mesto gde smo mogli da se sklonimo od ratnih strahota. Tu smo izbegli u avgustu 1992. i u septembru me je baka upisala u osnovnu školu kako bih mogao da nastavim školovanje i da krenem u treći razred. Ja sam u Sarajevu obožavao školu, bio sam izuzetno društveno dete, uvek sam bio tu za igru, za dečija druženja, za dečije nestašluke. Tako sam isto mislio da će biti i ovde. Međutim...
U tom selu je vladala velika odbojnost prema izbeglicama. Moja baka i ja smo živeli u vikendici koja je bila 2,5 km izvan sela, blizu obale Dunava. Ta kuća, iako je bila izgrađena i stavljena pod krov, nikako nije bila dovršena. Nije imala tekuću vodu, niti je bila omalterisana. U zidovima su postojale rupe kroz koje si mogao da gledaš napolje. Nameštaj je isto bio oskudan, dok toaleta nije bilo. Imali smo samo poljski toalet.
Sve u svemu, tu sam krenuo u školu. Od početka sam se isticao, dobijao petice, obožavao sam matematiku i prirodu i društvo. Iako sam voleo da učim, to je bila veoma otežavajuća okolnost. Dobijao sam peticu za peticom, a u školi nije bilo dobro da budeš "štreber", pogotovo ako si izbegličko dete. "Gde ćeš ti kao izbeglica da budeš bolji od svih nas?", to je bio mentalni sklop dece koji su u njih usadili roditelji. Dodatni problem je bio moje ime. Zbog mog imena su svi tamo mislili da sam ja hrvatsko dete. Moji mama i tata su bili čisti Srbi, koji su mi ime dali po pevaču grupe "Indexi", Davorinu. Tu grupu su oboje jako voleli i dali su mi ime potpuno nevino, bez ikakvih nacionalističkih, religioznih, bilo kakvih drugih konotacija.
To je, međutim, tada bio problem. Izbeglica. "Hrvatsko dete". "Štreber". Idealna podloga da budem izvrnut ruglu, podsmehu i da budem dežurna vreća za udaranje i istresanje negativnih emocija. Neki su me vređali zbog moje stare i pohabane odeće. Neki zato što sam "Hrvat". Neki zato što sam "dođoš", a neki jednostavno zato što im je bilo zabavno da me ćušnu, udare po glavi ili sakriju olovke ili svesku dok sam ja crveneo pred učiteljicom jer nisam imao da pokažem urađeni domaći zadatak. Sa mnom je samo dvoje dece stidljivo razmenjivalo koju reč i to dok drugi ne gledaju, bojeći se da i oni ne budu izopšteni jer se druže sa mnom.
To su bile godine pakla. Svakog dana sam se bojao odlaska u školu, obično bio sam u zadnjoj klupi, nisam pričao ni sa kim. Svakodnevnica mi je bila takva da sam jedva čekao da odem iz škole i da budem kući sa bakom. Moj jedini drug je bila kuca Lajka koju smo našli na ulici i udomili početkom '93. Živeli smo od humanitarne pomoći i tokom zime je često bilo dana kada nismo imali ništa drugo za jelo sem kaše od brašna, bez ičega. Šta god smo imali u tanjiru davali smo malo i Lajki jer je prvenstveno meni činila svakodnevnicu lepšom i manje tmurnom nego što jeste.
Prolazio je dan za danom. Sećam se, bilo je to početkom 1995... Moja Lajka me je uvek pratila od kuće do škole, bila je vesela kuca koja me je "štitila" i bila sva bitna i važna kad neko prolazi. Tog dana je lajala na jedan automobil na ulazu u selo i nije videla da u susret dolazi drugi auto u punoj brzini.
Škripa kočnica. BAM. Udario je Lajku... Lajku smo odneli kući, ja sam ceo dan bio pored nje. Tog dana nisam otišao u školu. Moja Lajka je uginula tokom noći, njeno veselo i razigrano srce je prestalo da kuca, a ja sam plakao kao kiša, bio sam neutešan. Baš tih dana u školi mi je bilo jako teško. Jednog dana na velikom odmoru, nekoliko dečaka mi je prišlo. Započeli su standardnu dozu maltretiranja kojom su izazivali smeh ostale dece, dok sam ja u centru svega na momente iskreno žalio što sam živ, što postojim, što dišem. U jednom trenutku su počeli da me guraju od jednog do drugog, usput me neko i šutne i udari, smejali su se. To "dodavanje lopticom" je trajalo 5-10 minuta i postajalo je sve jače, intenzivnije. U jednom trenutku me je neko tako jako gurnuo da sam iz sve snage pao na stepenik. Slomio sam ruku. Nastala je uzbuna dok su se svi razbežali. Došla je učiteljica sa direktorom škole. Prevezen sam u Dečiju bolnicu u Novom Sadu gde sam bio par nedelja dok se situacija sa rukom nije poboljšala. U bolnici su primetili i da sam neuhranjen, da nosim pohabanu odeću, i da sam prilično zatvoren u sebe. Odmah su aktivirali centar za socijalni rad da me prebace u neki dom za decu bez roditeljskog staranja. Mojoj baki je tada bilo teško jer sam bio sve što ima. Ipak je razumela i pristala da pređem u Dečije Selo u Sremskoj Kamenici i to je bio početak nove faze u mom životu.
I sada, nakon pokušaja samoubistva, depresija i svega lošeg što mi se dešavalo... da ne širim dalje svoju životnu priču, već da se vratim na muziku... Spot za ovu pesmu me je žestoko vratio skoro 30 godina unazad. Jako dugo sam vrteo ovu pesmu na repeat koja mi je odmah postala jedna od omiljenih stvari. I... ova pesma me je i pokrenula da krenem da pišem. Bila mi je glavna inspiracija za sve što sada radim. I nadam se da ću ove godine uspeti da ispričam svoju priču. I stoga...
...Vocal Trance.
Divna elektronska muzika koja nije onaj uobičajeni tehno "dum, dum"... VEĆ... muzika sa dušom. Muzika sa divnim, najčešće ženskim vokalima koju toliko volim da slušam...
I zato...
...tu je ova tema da postavite neke lepe Vocal Trance stvari... neke pesme koje su i vas odvele negde daleko... Za kraj ostavljam i unplugged verziju ove pesme, pesme gde divan vokal Kelly Sweet (umetničko ime Haliene) još više dolazi do izražaja.
Hvala im na sjajnoj muzici koju nam pružaju!
Last edited:
I sve to uz divan ženski vokal 
