mozzribo
Well-known member
- Messages
- 985
- Reaction score
- 1,956
- Points
- 283
Serijal (za sada) ima tri dela:
Kreator sveta Shadowrun RPG-a, Jordan Weisman, je jedan od osnivača firme koja je proizvela igre: Harebrained Schemes (trenutno pod vlasništvom Paradox Interactive-a). To se odražava u bogatstvu sveta i atmosefere koju magijom obogaćeni sajberpank okruženje dočarava.
Priče nemaju veze jedna sa drugom (sem minimalnih aluzija) i mogu se igrati nezavisno. Ovo neće biti rivju kao takav, više moj doživljaj. Neće biti spojlera.
Ono što je slično u sva tri dela i potrebno za razumevanje daljeg teksta:
Unapređenje karaktera košta Karme (= XP) koja se stiče završavanjem glavnih i sporednih misija, kao i donošenja određenih odluka. Karakteri se mogu veoma bogato razvijati magijom, prizivanjem duhova, hekovanjem, korišćenjem (raznolikog) oružja i dodavanjem sajber dodataka na telo. Balans svega ovoga je veoma uspešno odrađen. Samo hekovanje je slično "irl" borbi, gde u sajbersvetu ubijamo programe. Sem toga, potrebno je pričati sa raznim NPC-ovima (nema voiceover-a) i donositi odluke tokom razgovora. Neke opcije (naročito tokom razgovora, ali ne isključivo) su dostižne samo ako preko karizme imamo određen stil komunikacije (kao korporacijski ili ulični); znači ako izabaremo jedan stil, nećemo moći koristiti opcije za drugi kada se ta opcija pojavi. Imati stilove isto košta Karme i možemo imati samo nekolicinu. Borba je turn based i generalno laka. Najveća zamerka za sva tri dela je možda "težina". Prva dva dela sam prelazio na Normal iz običnog kežuelskog straha (umro sam samo par puta), a treći sam na hard pregazio bez i jedne smrti.
Shadowrun Returns
Prvi deo je možda naj "sajberpank" u smislu atmosfere prljavog sistema i krvožednog klošarstva. Najkraća igra u serijalu i odlična ako neko želi da se upozna sa svetom Shadowrun-a. Svi ostali delovi već pretpostavlaju neko predznanje i neće naširoko objašnjavati osnovne koncepte, dok je ovde prisutna dobrodošla i neforsirana ekspozicija. Pre ove igre nisam mnogo znao o Shadowrun-u, a posle nje sam već krenuo čitati neke od TTRPG knjiga. Oseti se da su developeri imali limitacije (novčane i vremenske) i da su tek isprobavali svoje mogućnosti, što ne čini Njihovo postignuće manje sjajnim.
Priča je efektivna i relativno originalna ili barem neočekivano izvitoperena. Počinje moćno (i kao i svaki deo, sa ubistvom), a nastavlja se sa dobrim balansom sporednih misija, karaktera i misija direktno vezanih za glavnu priču. To ne znači da nema predvidivih klišea, ali je sve dobro spakovano. Kao i sledeća dva dela, ima puno čitanja - mada manje u poređenju sa nastavcima. Ima par izbora koje možemo načiniti koji neće preterano uticati na glavnu priču, ali ćemo zbog tih izbora imatu blago drukčiju putešestviju do kraja. Hakovanje je malo smor kada čovek uvidi da je isto kao i obična borba, samo što imamo jednog hakera sa svojim unapred izabranim programima umesto unepred izabrane ekipe. Karakteri koji nas prate u ovom delu su najzaboravniji, ali možda jer je sama igra kratka pa provodimo manje vremena sa njima - ovde, oni su najobičniji smrtnici od svih pratioca kroz tri dela. Ovo je jedini deo gde ima realnog smisla unajmljivati eksterne Shadowrunnere za misije (što košta podosta para) jer u nastavcima naši kompanjoni "ne koštaju novaca".
Returns je deo koji je najslabiji u pogledu endžina i same igre. Nema bagova, ali ima grešaka u tekstu, dosta su loše izbalansirane opcije po pitanju stila komunikacije, imamo manje izbora oružja i dodataka, a boss fight nije stelaran. No, i dalje, igra je veoma zabavna i kratka. Ako neko nije siguran da li je ova trilogija za Nju/Njega, ovo je savršen deo za početak, pogotovo zbog liberalnijeg uvoda u svet. Ima veoma moćnih badass momenata i čovek ima osećaj da stvarno izrasta u "cool" plaćenika sa super moćima. Veoma imerzivno, što je više nego što većina igara ikada uspeva da postigne, ako se ja pitam.
Shadowrun: Dragonfall
Okej, počnimo odmah sa činjenicom da ovaj mi je ovaj deo bio omiljen. Nije savršen, ali bebeubrubre koliko je dobar. Prvenstveno je bio DLC za Returns, pa su ga izdali kao Shadowrun: Dragonfall – Director's Cut sa nekim unapređenjima.
Endžin nije mnogo unapređen, ali su teksture malo detaljnije. Nisam primetio gramatičke greške. Hakovanje je isto, malo smori ali okej - osećaj je pravi što se tiče toga da se događa neko hakovanje u sajbersvetu, plus ima malo više "smilsa" u sklopu misija (tj. često ima dublji razlog sem "ajmo hakovati"). Imamo nešto širi diapazon oružja i implanata, ali ne mnogo. Ovaj deo ima najbolji balans stila komunikacije (iako nije savršen). Po dužini je između dva dela (Hong Kong možda nije duži po kontentu misija, već zbog dijaloga, više o tome ispod). Hab u kom se spremamo na misije je veći nego u prvom delu (kvart umesto kluba), što donosi boljem razvijanju priče i življem svetu. U igri ima više bosseva i veoma su zanimljivo odrađeni. Meni je ovo bio taktički najizazovniji deo.
Ono gde ovaj deo pak istinski sjaji je priča i kako je ona sastavljena. Iako se svaki od tri dela vešto vrti oko kombinacije tehnologije i neke vrste magije, ovde ipak nalazimo najbolji balans tih žanrova. Pored toga, drama je mnogo ličnija i moralno teža. Nije bitno kakve odluke ćemo doneti, svaka će imati prednosti i mane (kako u igri, tako u našoj svesti). Ovo je jedini deo u kom neke od većih odluka imaju značajniji uticaj na samu igru. Ima par niti koje su pristune od početka, a ipak uspevaju biti posamezne dok na kraju kulminišu u veoma zadovoljavajući endgame. Bilo je sijaset momenata kada sam se osećao u vrelini akcije i bio u teškom razmišljanju zbog odluka koje sam morao da donosim. Napredak sporednih likova je ovde najbolji, svako ima svoj sub-arc opcionalnim misijama: svi su i dalje "verovatni" u takvom okruženju, ali posebni i veoma zanimljivi. Bogati su u smislu ličnosti i istorije, mnogodimenzionalni i moralno sivi, a igra dozvoljava da izrazimo moralisanje nad Njima. Takođe, ovde sporedne likove možemo unapređivati (u pojednostavljenoj formi). Kao i u prvom delu, naš glavni karakter prolazi kroz (veštački) razvoj ličnosti kroz odraz okoline, ali ovde je taj osećaj mnogo bolje izražen jer uticaj koji imamo na svet je mnogo dalekosežniji. Komuna iz koje radimo puslira od osećaja života, ima raznih frakcija u svetu koje imaju smislene motive i svačiju stranu možemo razumeti i doneti uzbudljive odluke koje smatramo pravednim/korisnim. Bombonaja od storitelinga.
Ne preterujem, među omiljenim RPG-ovima mi je Shadowrun: Dragonfall i igraću ga još par puta u životu, sa totalno drugim build-om i odlukama. Ovaj deo je bio onaj sa optimalnom ravnotežom zabavne igre i duboke priče. Osećao sam se kao pravi shadowrunner koji počinje kao autsajder i postaje neželjeni heroj i/ili nemilosrdni zlikovac, i sve to u živom svetu punim čara i duha i neočekivanih obrta. Ovaj deo je jedini u kom imamo kućnog ljubimca (psa), veoma bitno. Ako neko želi preći samo jedan deo od tri, ovo je definitivno taj deo.
Shadowrun: Hong Kong
Oh, ima toliko toga da se kaže o ovom delu. Imajte na umu da je mnogima ovo najbolja inkarnacija od dosadašnja tri. Meni nije. Teško mi je reći da mi je najgori, ali je to žalosna istina.
Kao prvo, frejmrejt mi je bio katastrofalan. Doživljavao sam i bagove gde sam često morao da loadujem (sreća pa sam zbog starih trauma sejvskamer). No, čak i da ovoga nije bilo, gornje mnenje bi stojalo jer ja relativno lako istrpim tehničke probleme. Grafika je ovde HD pa je kao lepša, ali ja nisam primetio značajnu razliku (iako je primetna, samo - barem meni - nije naročito bitna).
Najveća razlika je u hakovanju, i taj napredak je veoma dobar. Iako i dalje ima borbe usajbersvetu, ovde se većina istih može zaobići šunjanjem, kao što bi neki digitalni uljez "izbegavao" zaštitu, što mi se svidelo. E sad, šunjanje je nekada zabavno jer je kao neki stealth puzzle, ali na žalost na kraju postaje još veći smor je su sajber nivoi ogromni i nepregledni i često se završe u beskonačnoj borbi (a nam istekne vreme). Da ne pričamo kada zabaguje igra (što mi se najčešće događalo tokom hakovanja). Kada izbegnemo sve neprijatelje, stignemo do terminala i onda imamo nešto nalik na kombinaciju igre memorije i Mastermind-a, što je zabavna apstrakcija hakovanja. I onda čovek treba da se vrati istom dugačkom putanjom, šunjajući se... ISKIDAJ MI DATA IMPLANT
U ovom delu imamo najveći izbor oružja i ostalih potrošnih materijala (kao i par ekskluzivnih koje možemo dobiti preko određenih odluka), ali što je najbitnije, imamo mnogo širi i raznovrsniji izbor sajber implanta. Dobijamo čak i prerađeni sistem unapređenja karaktera, gde je afinitet prema sajber implantima značajan faktor. U ovom delu sam zaista mogao da iživljavam svoju fantaziju kibernetičkog sajko šamana sa smartlink puškom.
Na moje frustrirano iznenađenje, prvih par misija je prošlo a da nisam upucao nikoga. Ne zato jer nisam mogao ili jer nisam želeo, već jer ništa drugo nije imalo smisla. Nije bilo pitanje kojim puten je bolje kročiti, nasilnim ili pacifističnim. Igra bukvalno tera igrača da odigra ove misije kako su kreatori mislili da je ispravno. SMOR. Posle nravano ima misija sa borbama, ali tamo pak nema izbora da se borba zaobiđe. Od svih, samo su mi dve misije mi ostale u sećanju kao posebne (manje konvencionalni cilj/protivnici), ali su toliko lake da sam jedva stigao da uživam u njima.
Priča, jao priča. Priča je dosta bedna, nerealna i pusta. Niti me je privukla od početka kao što su ostale to organično uspele, niti me je bilo briga za sebe ili druge bitnih likove sa samog starta. Medena nit je dosadna i ni u jednom momentu nije uspela da me zainteresuje jer nije krila sopstveni kliše. U prvoj petini igre znamo gde će se igra završiti i do tada je igra bukvalno čekanje uz Karma i money farming. Ima nekih sporednih misija koje se događaju u habu i meni su se zabagovale, pa nikada nisam video gde vode. Sporedni karatkeri su karikature, iako su brem neki od njih veoma zanimljivi. Preterano filozofiraju i nisu realni. Ali su zato super moćni pa je svaka borba mačji kašalj. Ima par sporednih karaktera koji nam se mogu pridružiti ako donesemo određene odluke, ali sam zbog baga ja samo jednog od tih video kasnije (uprkos pravim odlukama), što je igru pretvorilo u još lakši doživljaj. Da ne kažem dosadno lako.
Balans komunikacijskih stilova je, ja verujem, najgori u ovom delu. A toliko svi pričaju, ali toliko da nije normalno. I svi pričaju istu stvar tokom 60% igre. Neopisiv splin. Ali pročitao sam sve, da Vi ne morate ako nećete. Retko ko kaže išta korisno ili od značaja za dalju priču. Nenormalno koliko svako palamudi. Dok je prethodni deo bio savršeno izmeren da ako odradimo sve misije imamo taman vremena da preraspodelimo sve dijaloge, ovde dijaloga ima više nego što imamo prostora da se ne umorimo od njih. U habu ima mnogo više likova nego u prethodnim delovima, koji su većinoma totalno nebitni i ništa zanimljivo ne kažu. Jedva da me briga za njih, ali zato svaki od njih posamezno priča kao svi zajedno u prethodna dva dela. Ne preterujem. Znam da su developeri hteli da se istaknu, ali preterali su i to astronomskom stopom. Kvalitet pisanja je odličan kao i u sva tri dela, ali ovde gubi na snazi, pogotovo jer zbog nemogućnosti totalitarnog skriptovanja toga šta i kada je koji od bezbroj jednodimenzionalnih likova rekao, ponekad dolazimo do nelogičnosti i imerzivnost nestaje. Već se ni ne sećam šta se desilo u igri. Možda zato jer bih mogao sve da spojlujem u bukvalno tri rečenice, tj. nema čega da se sećam.
Boss? Patetično antiklimaktičan. Uopšte nema nikakvog moralisanja ili preispitivanja. Jad je fikcija koja ga je izrodila. Niti je zanimljiva ili originalna (mogao bih još da pljujem, ali neću spojlere uopšte u ovom tekstu). Totalni prezir. I onda još smor fight.
Čekaj šta je ovo? DLC za istu ekipu karaktera? Ono što sam želeo u prva dva dela jer su se igre uvek završile na rubu stvaranja polubogova? Ali zašto sada, kada mi se smučila igra? Četiri misije? Ajde onda. Iskrljam ja to na brzaka, mislim sebi, svakako mi je ekipa neuništiva još od polovine base igre pa će biti brzo. I šta dobijem? Donekle zanimljiv početak i onda brzi pad kroz još više ragovora o ničemu. Predvidivo je sve i dosadno. Možda nećete verovati, ali ja se iskreno ni ne sećam šta je bila poenta priče u DLC-u, a najsvežije sam ga igrao. Boss fight je barem bio bolji i konačna odluka je imala težinu i neku vrstu satisfakcije.
Retrospektivno, Hong Kong su iste dve misije (sem par dobrih izuzetaka) od početka do kraja, prošarane kvalitetnim, ali do jaja beskorisnim i preterano obimnim dijalozima, sve to uz praznu i dosadnu priču. Ovaj deo je najviše dočarao feel sajber superheroja koji nema neki naročiti cilj u životu sem da preživi još jedan dan koji nije negov. Preporučujem samo onima koji su uživali u prethodna dva dela i žele još a očekivanja im nisu previsoka. Nemojte me pogrešno shvatiti, ima tu mnogo kvaliteta i zanimljivih perioda, samo je celokupno iskustvo meh naspram prethodnih delova, a naročito Dragonfall-a.
Najviše bih se radovao nekoj bug-free verziji Dragonfalla u endžinu Hong Kong-a. Još da bude neke dve-tri dodatne "DLC" misije za te karaktere, uf uf. Možda, ah možda, kada mi se um totalno raskroji u ludilo jednoga dana, ja budem onaj koji će uraditi to, ali tokom predvidivog životnog perioda imam preča posla. Inače ima raznih user-made misija, pa čak i kampanja za svaki deo koji se mogu poskidati sa oficijelnog wikija.
Očajno želim da ugradim sebi sajber implante. Ali ne previše, ne bih svu esenciju duše da izgubim. Rodio sam se u pogrešnom SF-u. No, barem imam Shadowrun da se igram kobajagi.
- Shadowrun Returns
- Dragonfall
- Hong Kong
Kreator sveta Shadowrun RPG-a, Jordan Weisman, je jedan od osnivača firme koja je proizvela igre: Harebrained Schemes (trenutno pod vlasništvom Paradox Interactive-a). To se odražava u bogatstvu sveta i atmosefere koju magijom obogaćeni sajberpank okruženje dočarava.
Priče nemaju veze jedna sa drugom (sem minimalnih aluzija) i mogu se igrati nezavisno. Ovo neće biti rivju kao takav, više moj doživljaj. Neće biti spojlera.
Ono što je slično u sva tri dela i potrebno za razumevanje daljeg teksta:
Unapređenje karaktera košta Karme (= XP) koja se stiče završavanjem glavnih i sporednih misija, kao i donošenja određenih odluka. Karakteri se mogu veoma bogato razvijati magijom, prizivanjem duhova, hekovanjem, korišćenjem (raznolikog) oružja i dodavanjem sajber dodataka na telo. Balans svega ovoga je veoma uspešno odrađen. Samo hekovanje je slično "irl" borbi, gde u sajbersvetu ubijamo programe. Sem toga, potrebno je pričati sa raznim NPC-ovima (nema voiceover-a) i donositi odluke tokom razgovora. Neke opcije (naročito tokom razgovora, ali ne isključivo) su dostižne samo ako preko karizme imamo određen stil komunikacije (kao korporacijski ili ulični); znači ako izabaremo jedan stil, nećemo moći koristiti opcije za drugi kada se ta opcija pojavi. Imati stilove isto košta Karme i možemo imati samo nekolicinu. Borba je turn based i generalno laka. Najveća zamerka za sva tri dela je možda "težina". Prva dva dela sam prelazio na Normal iz običnog kežuelskog straha (umro sam samo par puta), a treći sam na hard pregazio bez i jedne smrti.
Shadowrun Returns
Prvi deo je možda naj "sajberpank" u smislu atmosfere prljavog sistema i krvožednog klošarstva. Najkraća igra u serijalu i odlična ako neko želi da se upozna sa svetom Shadowrun-a. Svi ostali delovi već pretpostavlaju neko predznanje i neće naširoko objašnjavati osnovne koncepte, dok je ovde prisutna dobrodošla i neforsirana ekspozicija. Pre ove igre nisam mnogo znao o Shadowrun-u, a posle nje sam već krenuo čitati neke od TTRPG knjiga. Oseti se da su developeri imali limitacije (novčane i vremenske) i da su tek isprobavali svoje mogućnosti, što ne čini Njihovo postignuće manje sjajnim.
Priča je efektivna i relativno originalna ili barem neočekivano izvitoperena. Počinje moćno (i kao i svaki deo, sa ubistvom), a nastavlja se sa dobrim balansom sporednih misija, karaktera i misija direktno vezanih za glavnu priču. To ne znači da nema predvidivih klišea, ali je sve dobro spakovano. Kao i sledeća dva dela, ima puno čitanja - mada manje u poređenju sa nastavcima. Ima par izbora koje možemo načiniti koji neće preterano uticati na glavnu priču, ali ćemo zbog tih izbora imatu blago drukčiju putešestviju do kraja. Hakovanje je malo smor kada čovek uvidi da je isto kao i obična borba, samo što imamo jednog hakera sa svojim unapred izabranim programima umesto unepred izabrane ekipe. Karakteri koji nas prate u ovom delu su najzaboravniji, ali možda jer je sama igra kratka pa provodimo manje vremena sa njima - ovde, oni su najobičniji smrtnici od svih pratioca kroz tri dela. Ovo je jedini deo gde ima realnog smisla unajmljivati eksterne Shadowrunnere za misije (što košta podosta para) jer u nastavcima naši kompanjoni "ne koštaju novaca".
Returns je deo koji je najslabiji u pogledu endžina i same igre. Nema bagova, ali ima grešaka u tekstu, dosta su loše izbalansirane opcije po pitanju stila komunikacije, imamo manje izbora oružja i dodataka, a boss fight nije stelaran. No, i dalje, igra je veoma zabavna i kratka. Ako neko nije siguran da li je ova trilogija za Nju/Njega, ovo je savršen deo za početak, pogotovo zbog liberalnijeg uvoda u svet. Ima veoma moćnih badass momenata i čovek ima osećaj da stvarno izrasta u "cool" plaćenika sa super moćima. Veoma imerzivno, što je više nego što većina igara ikada uspeva da postigne, ako se ja pitam.
Shadowrun: Dragonfall
Okej, počnimo odmah sa činjenicom da ovaj mi je ovaj deo bio omiljen. Nije savršen, ali bebeubrubre koliko je dobar. Prvenstveno je bio DLC za Returns, pa su ga izdali kao Shadowrun: Dragonfall – Director's Cut sa nekim unapređenjima.
Endžin nije mnogo unapređen, ali su teksture malo detaljnije. Nisam primetio gramatičke greške. Hakovanje je isto, malo smori ali okej - osećaj je pravi što se tiče toga da se događa neko hakovanje u sajbersvetu, plus ima malo više "smilsa" u sklopu misija (tj. često ima dublji razlog sem "ajmo hakovati"). Imamo nešto širi diapazon oružja i implanata, ali ne mnogo. Ovaj deo ima najbolji balans stila komunikacije (iako nije savršen). Po dužini je između dva dela (Hong Kong možda nije duži po kontentu misija, već zbog dijaloga, više o tome ispod). Hab u kom se spremamo na misije je veći nego u prvom delu (kvart umesto kluba), što donosi boljem razvijanju priče i življem svetu. U igri ima više bosseva i veoma su zanimljivo odrađeni. Meni je ovo bio taktički najizazovniji deo.
Ono gde ovaj deo pak istinski sjaji je priča i kako je ona sastavljena. Iako se svaki od tri dela vešto vrti oko kombinacije tehnologije i neke vrste magije, ovde ipak nalazimo najbolji balans tih žanrova. Pored toga, drama je mnogo ličnija i moralno teža. Nije bitno kakve odluke ćemo doneti, svaka će imati prednosti i mane (kako u igri, tako u našoj svesti). Ovo je jedini deo u kom neke od većih odluka imaju značajniji uticaj na samu igru. Ima par niti koje su pristune od početka, a ipak uspevaju biti posamezne dok na kraju kulminišu u veoma zadovoljavajući endgame. Bilo je sijaset momenata kada sam se osećao u vrelini akcije i bio u teškom razmišljanju zbog odluka koje sam morao da donosim. Napredak sporednih likova je ovde najbolji, svako ima svoj sub-arc opcionalnim misijama: svi su i dalje "verovatni" u takvom okruženju, ali posebni i veoma zanimljivi. Bogati su u smislu ličnosti i istorije, mnogodimenzionalni i moralno sivi, a igra dozvoljava da izrazimo moralisanje nad Njima. Takođe, ovde sporedne likove možemo unapređivati (u pojednostavljenoj formi). Kao i u prvom delu, naš glavni karakter prolazi kroz (veštački) razvoj ličnosti kroz odraz okoline, ali ovde je taj osećaj mnogo bolje izražen jer uticaj koji imamo na svet je mnogo dalekosežniji. Komuna iz koje radimo puslira od osećaja života, ima raznih frakcija u svetu koje imaju smislene motive i svačiju stranu možemo razumeti i doneti uzbudljive odluke koje smatramo pravednim/korisnim. Bombonaja od storitelinga.
Ne preterujem, među omiljenim RPG-ovima mi je Shadowrun: Dragonfall i igraću ga još par puta u životu, sa totalno drugim build-om i odlukama. Ovaj deo je bio onaj sa optimalnom ravnotežom zabavne igre i duboke priče. Osećao sam se kao pravi shadowrunner koji počinje kao autsajder i postaje neželjeni heroj i/ili nemilosrdni zlikovac, i sve to u živom svetu punim čara i duha i neočekivanih obrta. Ovaj deo je jedini u kom imamo kućnog ljubimca (psa), veoma bitno. Ako neko želi preći samo jedan deo od tri, ovo je definitivno taj deo.
Shadowrun: Hong Kong
Oh, ima toliko toga da se kaže o ovom delu. Imajte na umu da je mnogima ovo najbolja inkarnacija od dosadašnja tri. Meni nije. Teško mi je reći da mi je najgori, ali je to žalosna istina.
Kao prvo, frejmrejt mi je bio katastrofalan. Doživljavao sam i bagove gde sam često morao da loadujem (sreća pa sam zbog starih trauma sejvskamer). No, čak i da ovoga nije bilo, gornje mnenje bi stojalo jer ja relativno lako istrpim tehničke probleme. Grafika je ovde HD pa je kao lepša, ali ja nisam primetio značajnu razliku (iako je primetna, samo - barem meni - nije naročito bitna).
Najveća razlika je u hakovanju, i taj napredak je veoma dobar. Iako i dalje ima borbe usajbersvetu, ovde se većina istih može zaobići šunjanjem, kao što bi neki digitalni uljez "izbegavao" zaštitu, što mi se svidelo. E sad, šunjanje je nekada zabavno jer je kao neki stealth puzzle, ali na žalost na kraju postaje još veći smor je su sajber nivoi ogromni i nepregledni i često se završe u beskonačnoj borbi (a nam istekne vreme). Da ne pričamo kada zabaguje igra (što mi se najčešće događalo tokom hakovanja). Kada izbegnemo sve neprijatelje, stignemo do terminala i onda imamo nešto nalik na kombinaciju igre memorije i Mastermind-a, što je zabavna apstrakcija hakovanja. I onda čovek treba da se vrati istom dugačkom putanjom, šunjajući se... ISKIDAJ MI DATA IMPLANT
U ovom delu imamo najveći izbor oružja i ostalih potrošnih materijala (kao i par ekskluzivnih koje možemo dobiti preko određenih odluka), ali što je najbitnije, imamo mnogo širi i raznovrsniji izbor sajber implanta. Dobijamo čak i prerađeni sistem unapređenja karaktera, gde je afinitet prema sajber implantima značajan faktor. U ovom delu sam zaista mogao da iživljavam svoju fantaziju kibernetičkog sajko šamana sa smartlink puškom.
Na moje frustrirano iznenađenje, prvih par misija je prošlo a da nisam upucao nikoga. Ne zato jer nisam mogao ili jer nisam želeo, već jer ništa drugo nije imalo smisla. Nije bilo pitanje kojim puten je bolje kročiti, nasilnim ili pacifističnim. Igra bukvalno tera igrača da odigra ove misije kako su kreatori mislili da je ispravno. SMOR. Posle nravano ima misija sa borbama, ali tamo pak nema izbora da se borba zaobiđe. Od svih, samo su mi dve misije mi ostale u sećanju kao posebne (manje konvencionalni cilj/protivnici), ali su toliko lake da sam jedva stigao da uživam u njima.
Priča, jao priča. Priča je dosta bedna, nerealna i pusta. Niti me je privukla od početka kao što su ostale to organično uspele, niti me je bilo briga za sebe ili druge bitnih likove sa samog starta. Medena nit je dosadna i ni u jednom momentu nije uspela da me zainteresuje jer nije krila sopstveni kliše. U prvoj petini igre znamo gde će se igra završiti i do tada je igra bukvalno čekanje uz Karma i money farming. Ima nekih sporednih misija koje se događaju u habu i meni su se zabagovale, pa nikada nisam video gde vode. Sporedni karatkeri su karikature, iako su brem neki od njih veoma zanimljivi. Preterano filozofiraju i nisu realni. Ali su zato super moćni pa je svaka borba mačji kašalj. Ima par sporednih karaktera koji nam se mogu pridružiti ako donesemo određene odluke, ali sam zbog baga ja samo jednog od tih video kasnije (uprkos pravim odlukama), što je igru pretvorilo u još lakši doživljaj. Da ne kažem dosadno lako.
Balans komunikacijskih stilova je, ja verujem, najgori u ovom delu. A toliko svi pričaju, ali toliko da nije normalno. I svi pričaju istu stvar tokom 60% igre. Neopisiv splin. Ali pročitao sam sve, da Vi ne morate ako nećete. Retko ko kaže išta korisno ili od značaja za dalju priču. Nenormalno koliko svako palamudi. Dok je prethodni deo bio savršeno izmeren da ako odradimo sve misije imamo taman vremena da preraspodelimo sve dijaloge, ovde dijaloga ima više nego što imamo prostora da se ne umorimo od njih. U habu ima mnogo više likova nego u prethodnim delovima, koji su većinoma totalno nebitni i ništa zanimljivo ne kažu. Jedva da me briga za njih, ali zato svaki od njih posamezno priča kao svi zajedno u prethodna dva dela. Ne preterujem. Znam da su developeri hteli da se istaknu, ali preterali su i to astronomskom stopom. Kvalitet pisanja je odličan kao i u sva tri dela, ali ovde gubi na snazi, pogotovo jer zbog nemogućnosti totalitarnog skriptovanja toga šta i kada je koji od bezbroj jednodimenzionalnih likova rekao, ponekad dolazimo do nelogičnosti i imerzivnost nestaje. Već se ni ne sećam šta se desilo u igri. Možda zato jer bih mogao sve da spojlujem u bukvalno tri rečenice, tj. nema čega da se sećam.
Boss? Patetično antiklimaktičan. Uopšte nema nikakvog moralisanja ili preispitivanja. Jad je fikcija koja ga je izrodila. Niti je zanimljiva ili originalna (mogao bih još da pljujem, ali neću spojlere uopšte u ovom tekstu). Totalni prezir. I onda još smor fight.
Čekaj šta je ovo? DLC za istu ekipu karaktera? Ono što sam želeo u prva dva dela jer su se igre uvek završile na rubu stvaranja polubogova? Ali zašto sada, kada mi se smučila igra? Četiri misije? Ajde onda. Iskrljam ja to na brzaka, mislim sebi, svakako mi je ekipa neuništiva još od polovine base igre pa će biti brzo. I šta dobijem? Donekle zanimljiv početak i onda brzi pad kroz još više ragovora o ničemu. Predvidivo je sve i dosadno. Možda nećete verovati, ali ja se iskreno ni ne sećam šta je bila poenta priče u DLC-u, a najsvežije sam ga igrao. Boss fight je barem bio bolji i konačna odluka je imala težinu i neku vrstu satisfakcije.
Retrospektivno, Hong Kong su iste dve misije (sem par dobrih izuzetaka) od početka do kraja, prošarane kvalitetnim, ali do jaja beskorisnim i preterano obimnim dijalozima, sve to uz praznu i dosadnu priču. Ovaj deo je najviše dočarao feel sajber superheroja koji nema neki naročiti cilj u životu sem da preživi još jedan dan koji nije negov. Preporučujem samo onima koji su uživali u prethodna dva dela i žele još a očekivanja im nisu previsoka. Nemojte me pogrešno shvatiti, ima tu mnogo kvaliteta i zanimljivih perioda, samo je celokupno iskustvo meh naspram prethodnih delova, a naročito Dragonfall-a.
Najviše bih se radovao nekoj bug-free verziji Dragonfalla u endžinu Hong Kong-a. Još da bude neke dve-tri dodatne "DLC" misije za te karaktere, uf uf. Možda, ah možda, kada mi se um totalno raskroji u ludilo jednoga dana, ja budem onaj koji će uraditi to, ali tokom predvidivog životnog perioda imam preča posla. Inače ima raznih user-made misija, pa čak i kampanja za svaki deo koji se mogu poskidati sa oficijelnog wikija.
Očajno želim da ugradim sebi sajber implante. Ali ne previše, ne bih svu esenciju duše da izgubim. Rodio sam se u pogrešnom SF-u. No, barem imam Shadowrun da se igram kobajagi.
